На стрампутици : роман из предратног живота београдског

200.

нуде. Огрешили бисмо се помишљу да је побуда за ту њену жељу у себичном рачуну који би био изазван датом речи Зарићу; та она се већ довољно свикла на чекање свога времена, и довољно показала, колико јој је стало да Веру изведе на пут разума. Подстицај за ту жељу био је у разлогу, што би се тим кораком брзо пресекло проношење непријатних и злурадих гласова о Вери и Боровићу који су је тешко тиштали. У томе је имала помоћимну очевом мишљењу: да је Гојко »несумњиво ваљан и исправан као судија, и честит и карактеран као човек«, и да он »бољега зета не тржи«. А ослањајући се п на Верино признање у писму да јој је Гојко сад »допадљивији и симпатичнији«, веровала је тврдо у успех.

Вера се снебивала да даде одлучну реч. До брзе удаје не беше јој више стало; сад јој је сеја и у томе била узор на који се ваља угледати, и, побринути се за своје веће образовање и спрему за домаћи живот. Против Гојка није имала никаквих стварних разлога, а његову ве_ лику симпатију осећала је и раније, и она јој

је годила. А сада му је и сама симпатисала. Али је налазила да то још није довољно, па говораше Нади:

— За брак, сејо, треба узајамне љубави, а ја је још не осећам.

— Гојко је, зацело заљубљен у тебе; то си могла и сама опазити. А ако ти још не осећаш љубави према њему, не брини, она ће доћи и развити се, кад будеш боље познала његове лепе карактерне особине и врлине којима обилује. А то ће тек бити права љубав — љубав разума и убеђења, која је много сталнија од незреле и идеалисане љубави.

Другога дана говораше јој расположена Нада: — Вера! Сањала сам те ноћас, па још како!

19%