На стрампутици : роман из предратног живота београдског

– 291

Пред олтаром с Гојком!... О, колико бих била радосна да се тај сан обистини!

— О, сејо! Немам довољно одлучности... Вечито бих страховала од помисли Гојкове, да. ме је њему у наручје бадила само афера с Боровићем. — Тога, се немој бојати, Вера. Гојку су, зацело, били познати улични гласови п Боровићево лудовање за тобом, па се ппак није обазирао на њих, кад се одлучио да затражи твоју руку. Значи, да он много полаже на твоју честитост. |

— Оставимо, сејо, то питање још за који дан.., док ми душа буде сталоженија... док будем могла хладније расуђивати... Мада се старам свом моћи својом да заборавим на ружну прошлост, још су ми сувише свежи утисци њени, и они ме буне... Остави ме за неколико дана... Ни оца не хита с одговором.

— Имаш право, Вера... Не мора се хитати.

Није прошла ни недеља дана, а питање о Гојку било је повољно одлучено.

На ту одлуку имало је знатнога утицаја п Надино верење са Зарићем. Оца га је врло радо прихватио и убрзао, имајући о Зарићу добро мишљење и хвалећи њен избор. Тиме беше задовољена и његова давнашња жеља да види најпре Наду збринуту. А Надино верење осмелило је убрзо и Веру да даде оцу свој пристанак за Гојка.

Радоснијег и срећнијег родитеља није тада било.

И уја Паја био је одушевљен колико са Верина ослобођења од Боровићеве сугестије, толико и што ће се са својим најбољим друговима и ородити. Зарића није остављао на миру са његова досадањег песимизма о браку, а Гојку је пребацивао непскреност са тајења уласка у Слободно Зидарство. Али је нарочито и често сипао ироничне и заједљиве пошалице на рачун