На стрампутици : роман из предратног живота београдског

28 —< 6 –___________-

људи, куће, дрвеће... све лети брзо, у недоглед... Говорећи, Вера се брво кретала и живо скакутала по соби. Све се-на њој осмехивало безбрижном и безазленом младошћу. А Нада ју је гледала свом радошћу сестринске душе која је желела да је вавда такву има, веселу, безавлену. Вера, јој приђе, загрли m пољуби.

— Незнаш колико те волим, сејо!

— Знам, мила Вера! Често ми то казујеш, = и Нада је, с блаженим осмехом, подуже задржа у загрљају своме. — Вазда ми необично годи души, кад си ми ведра и весела. Онда си дивна као мајски дан. |

— И оцу много, много волим, али си ми ти, сејо, ближа срцу, — рече Вера, па је опет пољуби, а затим безазлено упшта;

— Како ти се допада Дракоје Боровићг

— Хм! Боровић; — погледа је Нада упитним изразом.

— Мени више него Гојко.

— Тхе... како да кажем... Боровић је ташт, охол... Ја бих вазда претпоставила Гојка.

— С Гојком не умем да разговађам... сувише је озбиљан... оревић нас већ одавно није посетио.

Нади је непријатно било ово њено пнтересовање за Боровића, па брзо додаде:

— И оца има о Гојку боље мишљење. А он их, као своје дугогодишње питомце, добро познаје... Што пас Боровић ретко посећује, можда, је запазио оцино нерасположење.

Вера се зампсли, а затим брзо рече:

— Хтела сам те пптати... Шта ти, сејо, мислиш о еманципацији женскиљаг

— Откуд ти то паде на ум! — чудила се Нада том необичном питању. — Ти као птица, прелећеш брзо с једине гране па другу! Мпсао ти јури за мишљу, жеља за жељом,..