На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Јест, оцо, — рече Вера. — Хтели смо да те ивненадимо, док научим изговор и читање. | |

— Мила моја! — миловаше је Никола.

— Затим, — продужи Нада, — у пансионату, из кога се тешко излази на улицум у укултурнију средину«, не би Вера. могла добити никакво више образовање наставом, намењеном девојчицама; и, Вера се не би могла задовољити детињастим поукама религиског карактера и детињским забавама и играма под надзором несимпатичних сестара у црној ризи... Потврду тога имамо код оних београдских госпођица, које су, прошле кроз такве пансионате.

Никола је климањем главе потврђивао да му се Надини разлози свиђају, па погледа Веру шта ће она рећи.

— У пансионат нећу... нисам девојчица! похита Вера с одговором живо и мргодно.

— Ти си за мене још увек моја мила, девојчица! — говораше Никола нежно, грлећи је.

— Слатки оцо! Мој је предлог много бољи... Не бисмо се ни раздвајали... Зар не:

— Не, Вера! — похита Нада с противним мишљењем. — Твоја је жеља лако остварљива, али је неумесна.

Вера је зачуђено погледа. — Незнам зашто неумесна, сејо... Вазда си говорила да и женскињу треба дати више образовање... зар не:

— Јест, више и солидније опште образовање. И данас сам за то, да женскиње ваља озбиљније спремати ва важне задатке који их чекају у животу као будуће супруге и мајке. Њихово веће образовање може донети само веће користи и породици и друштву... Но ти си у школи већ добила то опште образовање

које ћемо ми, заједнички, допуњивати часовима из главних наука и читањем пробране литературе .