На стрампутици : роман из предратног живота београдског

41 самој да мисао о факултету није њена, већ да, су јој њу сугерирале другарице.

— Од свега је најбоље то, што ћемо остати нераздвојни. Је ли тако, Верице моја, — упита, је Нпкола и устаде.

— Хм! жао ми је, — рече Вера мало папућено, али се Opao прибра и овесели, па загрли оца говорећи: — Нек буде, оцо, како ти кажеш. =

· — Како си ми мила! — рече Никола и пољуби је, па се окрете Нади: — Хвала ти, Надо! Џребринули смо велику бригу, — па и њу загрли и пољуби.

— Сад настаје моја, оцо.

Никола пође вратима у своју собу, али га Вера, задржа:

= Оцо! Ја и сеја мислимо на излет после подне у Раковицу, и то на ауту. Хоћеш лим ти с намаг

— Драге воље, али кад:

— У четири часа.

= Добро, доћи ћу из радње на ауту.

— Још нешто. Сутра навече у позориштег

= Како ви наредите.

Вера му обисну о врат, љубећи га. — Како си добар!...

— Мила моја! Јагњешце моје! — тепаше јој Никола, милујући је.

— Много је мазиш, оцо! — примети Нада

с осмехом. Е

= Е, е, Надо! Мила је... заслужује... Ако би паш Паја дошао, бићу у својој соби... потребан ми је.

— Доћи ће уја, зацело. Синоћ сам га позвала на ручак.

i Тако је Вера остала, дома. Надина брига о њој била је сад знатно · појачана. Мада је својим предлогом натоварила, на себе велики и тежак задатак, била је ипак