На стрампутици : роман из предратног живота београдског

56

у собу свога оце који је у том тренутку вадио из ормана фрак и цилиндар. Видећи Веру у свој лепоти њеној, Никола је задрхтао од,радосног узбуђења; сузе му засијаху у очима, а грло се стегло не могући речи проговорити: пред њиме је стајала жива млађана слика миле му Јелене са првога бала њена. Раздраган изненадном појавом, Никола је грлио пи љубио своју љубимицу, а крупне му сузе тецијаху низ образе.

Вера је помогла оцу у довршењу његове опреме: везала му је белу вратну »машнус и преко ње орден Белога Орла што га је прошасте године добио као председник Трговачке Коморе; а затим му је и фрак придржала, нашто ју је он опет пољубио.

Убрзо је п Нада била готова. По жељи Вериној, да се хаљине »не би гужвале у тескобном фијакеру«, одвезли су се на аутомобилу око девет часова.

Пошто су у гардероби оставили зимске огртаче, и пошто је Вера још једном погледала на своју фризуру у огледалу, ушли су у пространу балску салу Коларчеву.

Сала је већ била пуна најотменијег света.

У сали, код улазних врата, стајале су о обе стране гомпле младих студената, чланова университетског одбора, дочекујући госте п поздрављајући их клањањем. Никола се користи том приликом да председнику одбора пружи повећу суму златника као свој прилог »Фонду Спромашних Студената«, нашто му се одушевљени чланови одазваше са »/ЖКАивео !«

У том тренутку један од студената, посматрајући Веру при улазу, прошапута другу до себе: »Ала је лепа !«... Да ли је Вера чула тај мукли узвик, не бисмо умели рећи; али, да га је Нада добро чула, могло би се закључити по изразу њена лица који у истом тренутку доби мргодни изглед.

Улазак поносна родитеља између красних