На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Но, мила моја Верице, како ти се на балу допало“

— Дивно, драги оцо! Дивно је било!...

И Вера се, одиста, осећала срећном како никад досад. Све јој се на балу допало, све ју је очаравало. Сви су јој се чинили добри, мили, радосни и срећни — као што је сама. Нико, зацело, није имао разлога да буде незадовољан у тако лепом, отменом и одвећ занимљивом друштву = мислила је она.

Само се Нада није могла уздржати да јој-

не замери претерано и одвећ заморно играње окретних игара, шкодљиво за здравље, нарочито за нерве и срце.

— Ја лако подносим умор, сејо.

— Сав ће њен умор бити накнађен пријат-

ним сном, — говораше Никола готов, као и вазда, да је узме у заштиту. — А заспаће брзо пи лако као јагњешце, — и ту је опет загрли.

Вера је и код куће била усхићеног расположења и живо причала о својим утисцима. Узбуђени нерви, надражавани кроз неколико балских часова, не могаху се лако стишати. Мислећи о радосним тренуцима, које је преживела, 0 симпатичним и љубазним лицима, с којима је долазила у додир, о балском чаробном сјају и богатим модним тоалетама и адиђарима, који су јој замицали за око, — није могла задуго заспати. Нарочито су јој годиле хвале којима је предусретана; омађијале су је ласке којима је нештедице обасипана. И те хвале и ласке беху се упиле у млађану јој душу као бпсерна роса у нежне листиће мајскога цвећа.

Зора је већ почела рудети када је заношљиви Морфеј успавао срећну Веру.

5%