На стрампутици : роман из предратног живота београдског

сам им. У ово доба пре подне на Калимегдану је шетња најпријатнија... Сјајни зраци сунчани... ваздух пун кисеоника... зар не:

Наду непријатно дирну тај излазак са 80ром п Маром а без ње. Не би је хтела саму

пуштати с њима, а помислила је да им се тамо

може придружити и какав модерни каваљер, какав Боровић, па се брао одлучи да пође с њима, мада јој је то доба било неугодно за, излазак.

— Да, ваздух, кисеоник.. · Брзо by ce u ja спремити. Али... нашто је за шетњу било потребно кићењег2... Разумем још ради бала, па ако хоћеш и ради позоришта и POPU a7 a; али ради улице и Калимегдана —

— Мало накита није никад од штете, говораше Вера доста срдито, па приђе огледалу. — И оци се овако допадам.

— Да, његова маза..

— Боље реци: оцина милошта..

— .-коју не би требало проиграти, — додеде Нада брзо. — Допусти, Вера, да кажем што мислим. Од неког времена почињеш занемаривати добре савете и разлоге..

— О знам их! — рече Вера с проничним осмехом, па стаде брзо DO — «Права је лепота у природној простоти»:... Уметници ни-

кад не кинђуре своје моделес«... O одликује нижи ступањ образованости«... и тако даље. Хахаха!..

Тај проничин тон Верин изненади и узбуни Наду, али се она ипак савлада, па јој благо говораше: — Збиља, Вера, нашто је потребан накит твоме дивном лиду и сјајним очимаг Та он им само одузима од лепоте!... Нека се ките оне, којима је природа била маћеха.

— Али ја волим накит. Наши су укуби различни.

— Ах, Вера! Доскора нам беху једнаки и