На стрампутици : роман из предратног живота београдског

- о ЕН

чуђено. И Верина данашња тоалета с накитом, и њене поруке собарици, п доста. охоло држање које би једва доликовало каквој зрелијој дами, — све ју је изненађивало... О новим шеширима није јој ништа говорила, а већ се снабдела за сезону... Али се брво стиша, па мирно проговори собарици:

— Свратићете, Ана, и код књижара Цвијановића за моју наруџбину књига... ваљда, је већ приспела.

Собарица се поклони п изиђе.

Вера брзо приђе Нади. Пољубише се.

— Данас сам, сејо, била брво готова, је лиг

— Брзо осмехну се Нада, претећи јој прстом. — Више од једног часа!

· _— Ана је крива! Никад ми не спреми на време све што треба за тоалету, — тужаше се Вера, а затим кокетно упита:

— Како ти ое данас допадам, cejo?

Вера је била у помодној, краткој и узаној хаљини која јој је лепо оцртавала развијена п пуначка бедра. На њој је био п накит што га је на балу имала; а на левој страни млађаних груди, лако заталасаних под свиленом љубичастом блузом, имала је свежу и повећу мајску

„ ружу. Пунани образи и мале румене усне има-

—ђаху још детињске свежине, али је блистави сјај очију одавао доба, када се већ изишло из детињасте безазлености. Сав изглед њен престављао је одрасног девојчурка, шипарицу, која. се силом гура у девојачку зрелост. То је ружин пупољак који се почео развијати, па намамљује лепотом крунице и заноси свежином мирисног даха свог.

Нада остави књигу, па је гледаше нежним погледом сестре која је необично воли.

— Лепа си ми, дивна, као и вазда! Само —

Вера је лако удари по руци.

— Знам већ, сејо: прекор са накита! Али мислим с Маром и Зором у шетњу... обећала