На стрампутици : роман из предратног живота београдског

84

бро и паметно што би Нада рекла и саветовала, сад је почело постајати невољно п нелагодпо. Неостваривање сопствених мисли и жеља, остављало би нешто џепријатпога, пешто болнога у млађаној јој души. То ју је сада подстицало да своје мишљење слободније истиче и брани.

Дапалшње понашање Верпно Наду је јаче изненадило и забринуло. У њеној иронијп и срдитости којима је предусретала примедбе о накиту, чинило јој се да има и нечега зловољног, јогунастог, пркосног — црте које досад није показивала. Нада је пи раније приметила њено слободније резоновање п заступање свога, мишљења, па их је, не без разлога, приписивала. утицају другарица. Али је сметала с ума прелазност доба Вериџпа, када се такве појаве почињу јаче истицати, и када се супротна расположења. често и брзо смењују. Сад озбиљна, ташта, кокетна, упорна и јогунаста, убрзо ће опет бити весела, скромна, нежна, мила п послушна. Али је Нада пре свега сестра која јако воли, па је осећала бол у души са тих појава — са Верине »необазривости« према њој. Не, не сме пуштати да се те настраности сасвим уселе у душу њену. Та Вера је њена васпитаница и љубимица — она мора бити узорита у сваком погледу !

Али, право рећи, и тај пркос, п то мало ироније, и покушај да сестрп противречи све је то на Вери било допадљиво. Њене мало напућене усне имало мргодан поглед, њен проничан осмех и усиљена озбиљност — како је све то било безазлено, како ју је чинило милом! Подсећала је па децу како мпла изгледају брбљајући речи које не разумеју, пли љутећи се на речи којима им се ласка.

Има лица која су лепа п кад се смеју, п кад плачу. Кад је Вера говорила, било да исказује радост било срдитост, немогућно беше слу-