Недеља

Страна 6

Број 1.

како је описан у новинама. Истинаје и то, да је један од чиновника његових уапшен, али није било довољно доказа и да је крив. Та ванредно крупна крађа, и ако није била таква, да се не би могла објаснити, ипак је остала необјашњена. Ми ћемо приопштити догађаје оним редом, којим су редом верно прибележени у протоколу истраге. II Банкарска радња Андрије Фовела, у улици Прованс бр. 57, врло је знаменита, а по великом броју својих чиновника има изглед каквог министарства. Контоари су при земљи, али у прозоре са улице узидана је честа и јака гвоздена решетка тако, да је отуд онемогућен сваки приступ у писарнице. На велика стаклена врата улази се у огромну предсобу, у којој се од јутра до мрака налазе по три четири служитеља. Десно су собе и просторије за публику и један ходник, који води до благајниковог прозора. Контоари за књиговодство, преписку и рачуноводство налазе се у лево. Канцеларија самога Андрије Фовела, пак, налази се на првоме спрату, одмах до његовог стана. Из ове собе силази се на стрменим степенима непосредно у благајникову собу. Ова соба, коју укућани зову обично „благајницом," личи на прави монитор, који би и праву, збиљску опсаду могао издржати. Врата и капци на прозорима покривени су гвозденим лимом, дебљим од једнога палца, а пред оџаклијом постављена је велика и веома јака гвоздена мрежа. Каса, овај фантастичан и страшан намештај за оне, који све своје благо у џепу носе, била је јаким и великим гвозденим копчама прикопчана уз дувар. Ту касу, хват високу и четири стопе широку, израдили су браћа Бекер. Сва је кована и има три браве. Безбедна је од пожара. И тај колос од касе отварао се

малим кључићем, мадаје кључић сам собом понајмању улогу играо при отварању. Снага највеће браве лежала је у оних пет челичних дугмета на којима су изрезана слова. ГЈре но што би се кључић могао метнути у кључаоницу, морају се она челична слова поређати онако исто, како су стојала пре затварања касе. Р(аса Андрије Фовела затварала се, као и код осталих банкара, извесном речју, која је од времена на време мењана. За ту реч знали су само шеф и благајник куће. А сваки од њих двојице имао је по један кључић. Код оваке касе можеш имати и Даријево благо, па ипак да спаваш спокојно. Никаква те несрећа не може задесити, осим те једне једине, да случајно заборавиш на реч, којом се отвара брава, а то је већ по себи доста знатна несрећа.... 28-ог фебруара сви чиновници банчини дошли су, у обично време, у своје канцеларије. Око девет и по часова већ је сваки седио за својим послом, кад је некакав средовечан, црномањаст човек, војничког изгледа у црном оделу, ушао у собу одмах до „благајнице," у којој је радило пет званичника. Распитивао је за благајника. Одговорено му је, да благајник још није дошао и да се каса отвара тек у десет часова, што је, у осталом, довољно јасно испнсано и на објави, која стоји у предсоби. Непознати није био ни најмање задовољан таквим одговором. 'ђ~ Држао сам, да ћу наћи некога, на кога бих се могао обратити, рече он сухопарним, по готову увредљивим гласом; у толико пре, што сам се 1уче разговарао већ са господином Фовелом. Ја сам гроф Луј Кламеран, сопственик олоронских самокова. Дошао сам по оних 300.000 франака, које је мој брат, чији сам наследник, депоновао код ове куће. Веома ми је чудно, да није издата никаква наредба.,.. Али изгледа као да на чиновнике није учинио никакав утисак ни својом титулом, ни тиме, што је „сопственик самокова."