Недеља

Страна 10

Број 1.

дне разилазили су се кућама — сваки на своју страну. Злми се мало одступало од летњега програма. Њихова би се шетња ограничила само на главну стазу калемегданску, ако је са ње снег уклоњен; иначе би се упутили Кнез Михајловом улицом, лагано ногу пред ногу, застајкујући пред излозима трговина. Каткад би свратили у коју кафану на партију-две домина, те, пошто узгред ирочитају новине и попију циво, одлазе кућама. Летњих су се дана и по подне састајали, али не у кафани, него на Калемегдану; зими никад. Тек редак је био дан у години, када се не би, ма и по најгорем времену, сва тројица састали ујутру у кафани. Чак ни о Ускрсу и Божићу није било изузетка. Само се једном у години могло мимо обичаја. То је бивало 6. декембра. Симић и Томић славили су крсно име св. Николу, а Раји^ево је крсно име било св. Јован, али га Рајић из непознатих разлога није прослављао. На дан крснога имена Симићева и Томићева нису се састајали у кафани, али је Рајић одлазио у цркву, да пријатељима честита крсно име, јерје сматрао: да нема уобичајена права да им кући одлази, када сам крснога имена не прославља. Па ни иначе они нису један другоме кући одлазили. Чак нису знали ни где који од њих станује, нити су могли један о другоме коју више сазнати осим онога, што су из свакодневнога разговора могли чути И ако су сва тројица били жењени и имали пуну кућу деце, њихови се укућани: ни жене, ни деца, за шест година не упознадоше. Симић, свакако из стеченога искуства, имао је обичај рећи: „Донде ћеш живети са пријатељем, докле се твоја и његова жена не упознају... Жеђе су жене, и оне не могу бити оно што су људи". Ни Рајић ни Томић нису му на то противуречили. Међутим они, људи, саживеше се као браћа. Сва су тројица били претурили шездесету. Сви су они имали нечега заједничкога. Сви су били пензионари, и

ако различитих струка. Стеван Рајић био је пензионисани окружни благајник; Мата Симић срески начелник, а Рајко Томић рачуноиспитач Главне Контроле. Заједно су читали све новине без разлике, сви примају пензију на једној благајници; једне су политичке боје.... Заједнички су им погледи на данашње друштвено стање; а тако исто једнодушно критикују или одобравају нападе штампе на владу и примедбама пропраћају сваки указ у „Српским Новинама". Сва су тројица погурени, ослањају се на штап у ходу и корачају ситним несигурним кораком. А.ко који од њих што говори, она се друга двојица, заједно с њим, опрезно окрећу и обазиру, да их когод не слуша, климајући главом у знак одобравања. Застане ли један у ходу да направи цигару, застану и она друга двојица, само ако то смотре, и тек када онај запали цигару, настављају пут... Али нечега је, по чему се они и разликују, управо чега није заједничкога у све тројице. Стеван Рајић и Рајко Томић носе увек герок, а Мата Симић начелничку униформу са које су поскидана жута метална дугмад и еполете. Рајић и Симић мало су и наглуви, а Томић лепо чује и кад му се шапатом говоои; само слабијега је вида. Мимо тога Рајић је више обезубио, те изгледа много старији од друге двојице. Али, и ако су Рајић и Симић наглуви лепо се они са Томићем споразумеју, јео је он навикао с њима, те им гласније говори, а они гледају онога што говори право у уста, и, по мицању усана, знају шта каже. Њихов се свакодневни разговор обично састоји из поздрава, причања о томе како је који прошле ноћи спавао, о времену, политици, ручку.... Дијалози су им кратки, често недовршени или без везе. Истина, покаткад се мало и поџавељају, али и попуштају један другоме — као људи. Стеван Рајић обично долази у јутру први у кафану. Од њега су Симић и Томић научили, те у разговору један