Недеља
Број
4
Страна 9
Н Е
РРЗДВОЈНИ — ПРИПОВЕТКА МИЛ. М. НИКОЛИЋ. (Наставан) — Само је ли ириродно! — уиита Томић. — Природно. — И та држава! — љути се Томић — Имамо и лекаре и кемичаре, па опет нико у овој земљи не набљудава, да се фабрицирата вина не продају! — Ето ти сад! — на то ће Рајић. Набљудава, брате, набљудава; него ко ће држати на рабошу свакога меанџију. —- А рашта су они у овој земљи? — вичс Томић, л>утит на РајиНа, па се окрете Симићу, који се нешто замислио. — Ама ко то, брате? -— пита Симић, не знајући о чему се Томић и Рајић препиру. — Па лекари и кемичари! •— А шта су ти урадили ? — Ништа. — Па кад ти нису ништа урадили, што се љутиш на њих? — Зато што нису. — Ама не могу ни они доказује Рајић. — Шта не могу? — Да стигну. — Морају, хеј! — Не морају. — Ето ти сад! И тако се препиру до пред подне, а онда устају и одлазе у кафану. Идући у кафану, певуше неку старинску песму, као да се нису малочас поџавељали. * Једнога октобарскога јутра Томић не дође у кафану на кафу, нити на Калемегдан, па ни другога јутра не дође. То зачуди Симића и Рајића. —- Ама да му није што? — питао је Симић Рајића, када се другога јутра састаше у кафани. — А? Болестан мислиш?
Ја.
Талијански краљ ВИКТОР ЕМАНУИЛО II. свуд! —
Може и то бити. — Па како би било да га обиђемо сутра, ако опет не буде дошао? — Можемо и данас. — А где он станује ? У којој улици ? — Богме не знам. — Негде на Зереку. — Толико и ја знам. И два стара пријатеља дадоше се у мисли: како ће најлакше сазнати, где Томић станује, док се тек Симић сети. — Брат-Рајићу! — Шта је, брат-Симићу ? Сетих се.... Наћи ћемо где станује... — Како ? — Питаћемо у ститистичкоме одељењу у општини. — Јес' вере ми. — Него, како би било. — Шта то ? — Да се сада распктамо. Могли би и после подне отићи Томићу?... — Како ти велиш. — Да идемо. Симић уста са стола, а Рајић за њим. Изађоше на улицу и пођоше у општину. И таман они на раскршће Дубровачке и Кнез-Михајлове улице, а Дубровачком улицом, идући ка Саборној цркви наиђе мртвачки спровод. Напред су, пред колима, ишла два свештеника. За колима је корачало шесторо њих, у једноме реду: нека остарија жена у средини са трима млађим женскима и двоје младића, свакако родбина умрлога или умрле; а иза њих, још триестак њих, које мушких, које женских. Симић и Рајић стадоше и скинуше капу, док спровод не прође. Међу онима, даље за колима, Симић смотри једнога погуренога старца, пензионара, што иђаше са неком женом, готово у последњем реду, а који је с њима заједно примао пензију на једној благајници, али се није с њима изближе познавао.