Недеља

Страна 10

Број 2.

Старац их поздрави у пролазу, одвоји се од жене, с којом је ишао, па им приђе. — Добро јутро, господо! — назва им. — 'бро јутро! — одазваше се Симић и Рајић у један мах. — А зар господа неће у цркву? Рајић и Симић згледаше се зачуђено. —• Знам да су господа лепо живела са покојником... — настави старац. — Коју цркву"? -— пита Симић, а загледа се старцу у уста да чује добро сваку реч. — Којим покојником? — пита Рајић. — Па са Рајком Томићем... Умро је јуче... Зар не знате? Ево вам посмртне листе. Ово је његова пратња. Јуче умро човек... Умре, ето тако... И извади из џепа пресавијену посмртну листу и пружи је Симићу. Еј, весели Томићу! Еј, брат-Томићу! — уздисао је Симић, вадећи из џепа наочари и натићући их на нос да прочита листу, а суза му се скотрља низ образе. — Зар тако, брат-Томићу? Без „збогом"? Без опроштаја? — махао је главом Рајић. — Бог да га прости! Еј, еј, еј! — Господо — речи ће старац ја се задржах с вама, а жену оставих саму... Знате, моја жена и Томићка блиски су род. Па није ред.... — Ево, ево, и ми ћемо у цркву, полако! — на то ће Рајић. Старац им остави листу, па похита у цркву. Симић је још очима прелетао штампане редове. — Шта пише'? Од чега је умро? пита Рајић. — Напрасно, тако стоји ....Јуче у јутру... — Шта ти је човек ?! — Стакло... —- Ништа друго! — Е, нашега греха до Бога! уздисао је Симић. — Каквога греха, брат-Симићу 1 ? — Ето, човек умро, а ми ни да га мртва обиђемо! Ми, нераздвојни пријатељи ! — Нисмо знали, нисмо... И без икаква договора, не наста-

више пут ка општини, куда су пошли, него се кретоше цркви. Спровод је био већ далеко одмакао. Ишла су обојица несигурним, ситним кораком. Симић убрзао кораке, не би ли и Рајић брже, али он поче изостајати. —- Брже, брат-Рајићу! Брже!... подстицао га је Симић. — Пратња је већ пред црквом. — Не могу, брат-Симићу, брже. Не могу — правдао се Рајић гегуцајући за њим. А када стигоше до цркве беху обојица ознојени. Симић се прекрсти пред црквеним вратимапахтедеунутра, али га Рајић ухвати за руку. -—- Брат-Симићу, опрости, али ја не могу у цркву... — Зашто? —■ упита мало љутито Симић. — Ноге ме боле. ЈУморих се трчећи за тобом. — Па ? — Ја бих: да седнемо на клупу иза цркве и одморимо ноге, јер ћемо поеле морати да пешачимо чак до гробља. — Та ти је добра... Али како ћемо знати кад пратња буде изашла из цркве'? ; — Чућемо звоно. Симић слеже раменима. Па одоше обојица иза цркве, те седоше на једну клупу од тесана камена. •— Таман ћемо одморити ноге, докле се опело сврши — вели Рајић. — Неће они скоро из цркве. Одморићемо се — потврђује Симић. —- Ето шта ти је човек! -—■ опет ће Рајић — До јуче здрав, а данас... — а све се нешто мешкољи на клупи. — А био је здравији од нас обојице.... —- Био, али ето!... Докле тек Рајић опипа клупу, па брзо уста са ње. Симић га погледа зачуђено. — Шта је брат-Рајићу? —- Устани, брат-Симићу. Не седи на тој клупи. Студена је; назепшћемо... Здравље се не купује за новац ! — Па где ћемо сести? — Ту у дворишту старе Богословије има дрвених клупа. Можемо тамо...