Недеља

Број 2.

Страна 11

— Ама, лепо. Него да нам пратња не умакне из цркве, ако тамо седнемо? — Неће, неће. Чућемо звоно. Симић одмахну равнодушно главом; устаде са клупе; па одоше у двориште Богословије. У дворишту затекоше десетак одраслијих дечака што се надбациваху камена. Симић и Рајић седоше на ониску, дрвену клупу под самом стрехом школске зграде. Рајић са задовољством гледаше једнога одраслијега дечака, протегљаста раста, који надбациваше каменом све своје другове. Симић се са пуно интересовања окреташе на клупи, посматрајући стару Богословску зграду, на чијим прозорима беше много полупаних окана, па поче чепркати по својим успоменама из онога доба, када је сам био ђак: прво гимназист, потом богослов... Мисли му пређоше на детињство и некога пуковника, код кога је, као ђак у Богословији, послуживао.... И после толиког времена сећао се лепо госпође пуковниковице, којој никада није умео по- вољи да ориба бакарно посуђе. Због разних неприлика на послуживањима морао је најзад прекинути школу и отићи у практиканте... А да је школу довршио, данас би био попа, какав сеоски или варошки попа, па можда и прота А попа бити, није^ рђаво... Па се и сувише задуби у успомене ђаковања. — Није рђаво... Није... — поче понављати гласно. Рајић подиже гаву. Приметио је да Симић нешто говори, али га није добро чуо. — Па пуна кућа на селу: свињче, говече, кокош, пуни кошеви... Спаија! -—- мрмљао је Симић. Раић га опет није чуо шта говори Види да Симић нешто крупно мисли, те га не хтедз узнемиравати. Врхом свога штапа поче шарати кругове по земљи, размишљајући о Томићу и тражећи, највероватнији узрок његове смрти.

— Човек... стакло! — тек ће гласно, одмахнув главом забринуто. — Шта рече? пита Симић, који га није добро чуо. — Стакло! — понавља Рајић гледајући Симића у очи. — А... разбијена стакла... Полупала деца — одговара Симић, мислећи на полупана окна на школској згради. — Данас јесте, а сутра?... — А можда је и град полупао — Шта је град полупао?! — чуди. се Рајић. — Стакла. — Која стакла? — На школи... Рајића зачуди то, што Симић помиње окна на прозирима, али ућута, и окрете главу на другу страну те посматраше момчад, што престадоше бацати камена и спремаху се да иду. — Куда, децо? — упита их он. — У школу, одговори једно момче. — А. шта учите ? — Гимназију, али немамо прва два часа: болестан нам наставник. —- Шта рече то дете? — упита Симић Рајића. — Ђаци... Гимазисти — одговори кратко Рајић. Момчад изађоше из дворишта на улицу. Рајић настави шарати штапом по земљи, а Симић бројаше полупана окна. — Није то велика старост — мрмљао је лагано Рајић, размишљајући, ваљда опет о Томићу... Шесет и неколико година... Нема ни седамдесет пуних... Симић баш добројаваше полупана окна и учини му се да о њима и Рајић говори. — Шта рече брат-Рајићу ? —- Велим, нема ни седамдесет... — Нема, нема... Тек четрдесет и једно. Двапут пребројах... — Шта си то бројао! — плану љутит Рајић. — Па полупана окна — равнодушно ће Симић. Рајић се намршти. Хтеде нешто рећи, али му се у томе тренутку учини да чу звуке звона, те заборави шта је хтео.