Недеља

Број 2.

Страна 15

ВАН КОЛОСЕКА Н. Мопотов — Из васпитачевог бслежника „Наставник у својим рукама држи будукност свега." Иајбниц. Изговоривши ово, метнух стихове на катедру и журно изађох из разреда. Истога дана увече нађох у своме капуту писмо у коме познагпи ми писац срдачним и најтоплијим изразима искрено благодари за благ савет и лекцију, коју сам му дао, и завршује овим речима: „Кајем се од свег срца, што вас до сада нисам разумео и што сам вас са осталима мешао Али данашњим вашим племенитим поступком ви сте ме много застидели, освојили сте моје дубоко и најискреније поштовање, а пошто сам ја екстреман човек — никада се на средини не могу задржати —• то сам од сада ваш најватренији поборник, одушевљен заступник и најискренији пријатељ. Потпуно задовољан и радостан, што сам на послетку успео, да приближим себи такву горду и непокорну природу, користећи се првим подесним случајем, када смо остали насамо, пришао сам Сергију, братски га загрлио и стиснувши му другарски руку, рекао му узбуђено: — Веомамије мило, што сте престали, да се понашате према мени са предрасудама, које ја не заслужујем; што сте ме онако срдачно обдарили вашим поверењем и разумели напослетку, да сам ја ваш искрени друг и добар пријатељ. Блед, збуњен и силно узбуђени младић толико је био дирнут мојим поступком, да ме је дуго нетремице гледао са пуним очима суза и дуго није могао ни једне речи да проговори. — Ето, сада, када смо се споразумели и када међу нама престаде она неоснавана отуђеност, допустите ми да вам као ваш срдачни друг упутим неколико интересантних питања. — Реците ми, Сергије, потпуно искрено и отворено, шта треба да значе те ваше сталне дрскости, испади и нарушавање поретка у заводу? Какав смисао имају ваша подсмевања, пецкања и грубе напомене? Ја никако не разумем за каквим циљем тежите и шта хоћете да постигнете својим неумесним зачикавањем? Па и ако сте ви толико развијени, зар се неће .десити, да сви ваши протести још изражени

у тако оштром облику, остану без икаквога успеха? Ни узми ни осгави, то је пуцање у ветар или из топова на врапце, пуцање колико неразмишљено, толико исто и неумесно, зато што оно овај поредак неће ни за длаку изменити, а ви ћете себе у сваком случлају за навек упропастити. — Потпуно схваћам ваше неразумевање, признајем да су оправдане ваше примедбе, као што схваћам нер^змишљеност и непрактичност мојих поступака; али реците ми, шта да радим са мојим одвратним карактером неуздржљивог протестанта, заклетог непријатеља фарисејства? Можете ми веровати или не, али пошто се већ о томе повела реч и ви ме удостојисте ваше пажње, одговорићу вам потпуно искрено и без најмањег устезања на ваша питања. Не само да ми се не допада сав овај апсански, мртвачки режим, кога ја јамачно не чувам, већ чак и спољашњи изглед, сама спољашњост управе доводи ме у нервозно растројство и раздражење, нехотично ми се натура мисао, да шибам те глупости, које ви праведно осуђујуте, и зашта и ја сам себе тако исто жестоко осуђујем. Ви наглашавате, да оваквим владањем могу покварити своју каријеру, своју будућност. Али зар ви мислите, да је мени лако живети у овој мрској фабрици? Зар ја нисам ни за што друго способан, до само за то, да тачно радим лудачке задагке мојих ограничених наставника и да у неку руку служим као топовско месо? Изгледа ми, да ја могу стећи каријеру пригоднију моме природноме дару. — Па кад немате ни мало наклоности за овај позив и кад су ваше мисли н жеље упућене на сасвим другу страну — ја просто не разумем зашто сте ступили у овај завод, према коме не само немате симпатија већ гајите неограничену и дубоку мржњу ? — Опростите ми што ћу бити отворен, али ја никако нисам очекивао, да ћете ми задати тако чудновато питање. Сада одговорите ви мени, да ли ступање у овај или онај завод зависи од наше воље или од нашега пристанка? Баш онако, као што кувар не пита премудрог шарана, да ли жели драговољно пасти у тигањ и бити испржен на кајмаку; тако исто и наши мили родитељи егоистички нас доносе на овај свет, не мислећи ни мало, да ли ми можемо живети на овом свету. Што је пак још већи грех, ни мало се не обазиру на наше природне наклоноети, и без икаквог премишљања управ-