Недеља

Страна 16

Број 2.

љају нашом судбином према својим личним жељама. — Признајем неоснованост мојега питања, али бих желео да знам како ви мислите да изађете из овако ташког положаја. — Нерадо унапред правим ваздушасте пла нове, да се не бих разочарао, када се они сруше, али сам се тврдо решио, да првом приликом кад будем самосталан, ступим на универзитет или у ма какву вишу школу. — Према вашем начину мишљења и наклоностима, то је заиста најбољи излаз, што се може замислити. Али да сам ја на вашем месту, потрудио бих се, да приволим вашу матер, да ствар не отеже и не губи златно време, већ што скоријз приступити остварењу ваше намере. — То би заиста било најбоље, а и за мене најпријатније. Ја сам врло много премишљао о томе, али ви не познајете моју матер. Она је врло добра жена, безгранично ме воли, али што се тиче наших погледа на свет, ту стојимо на два сасвим су протна пола. Наш срдачан разговор продужио се доста дуго, при чему сам се потпуно упознао са породничним и матријалним поло жајем мога ученика. Као што дознадох он не беше сиромашан, али није био ни сувише богат. Своју мајку и преко њене воље припремаше на промену своје каријере, и услед тога марљиво изучаваше мртве језике, читаше масу књига из историје, литературе и математике.

Турски низами на Санстефанској жепезничкој станици

После пола месеца деси се неочекиван догађај, који је врло много, гатово судбососно утицао на даљу судбину Сергијеву. Једне суботе, тек што бејах дошао са ноћног дежурства и раскомотио се у трпезарији где сам хтео да попијем чај и да одахнем од једном се појави преда мном одвратна фигура тпијуна (управитељево уво) и саопшти ми, да ме његово превасходство одмах зове

себи. Знајући из искуства, да сличне наредбе не предочавају ништа добро, немарно пођох директсру. Унапред сам инстиктивно предвиђао непријатно објашњење, у толико више што директор беше мало интелигентан, а још према мени нарочито суров — нашта се ни сам нисам одликовао уздржљивошћу. Предосећање ме није обмануло. Затекао сам директора врло узбуђеног. Још нисам ни праг његовог кабинета прекорачио нити имадох времена да се поклоним, кадњегово превасходство, не удостојивши ме ни климањем главе, просу на мене кишу грдњи, зато што ја под маском службене обавезе умем заштићавати разуздане ученике, који то ни мало не заслужују. Давши времена генералу, да излије све своје негодовање, упитах га хладнокрвно: — После свега тога, ја ипак не разумем у чему је ствар ! — Ево, у чему је ствар. Пуковник Вањушкин испунио је оно, што сам и сам говорио, да спада у вашу дужност, као васпитача. Разгледајући све разредне столове ученичке, ријући по свима угловима, Вањушкин је у распореној сламњачи Сергијевој наша0 дневник у коме овај дрски неваљалац и слобо^њак на најбезобзирнији начин исмева целу управу, све наставнике и цео васпитни поредак у заводу. Ево, ако желите и ако се интересујете, да се упознате са сумњивим погледима овога нихилисте, кога ви тако ватрено браните, као ђоја чудновато паметног и необично способног ученика. Али кога ће нам врага његов ум и способности, кад има тако преступнички начин мишљења?! Изговоривши ово, директор узе са стола и тутну ми у руке дебео на четврт табака увезан свежањ, на чијем је омотачу било написано крупним словима: „Заветна књига мојих мисли и погледа. Сергије За.. .вски, маја, 188... год. Док сам разматрао и прелиставао дневник сав ишаран разним примедбама, забелешкама,