Недеља

Страна 8

Р>рој 2.

верујте ми! Знао сам да не треба слепо поверовати кукавичким доставама, па сам распитивао. И оправдано је и умесно, што сам се хтео упознати са животом онога. човека, коме сам поверио и имање и част своју. Проспер се покрену као да хтеде порицати. — Да, да, настављаше Фовел потресеним гласом; част своју, кредит свој, поверио сам вама. И све то хтеде данас пропасти.Знате ли колико ме стаје она сума, која је данас плаћена Кламерану? \ А шта би било да нисам имао оних меница, које сам

из касе, не могу ништа ни вратиТн у њу. Тражио сам добро, банке су покрадене. — Па ко их је украо, бедна лудо? Ко, а 1 — Заклињем се свим, што ми је свето, да ја нисам. Банкарујурну сва крв у образе. — Несрећниче! штахоћете тиме да кажете? Да

нисам, ваљда Ја то учинио? Пр-спер беше оборио главу и ћуташе. — Ах! дакле, то ли је! продера сеФовел, који већ није умео више да влада собом. Дакле ви се усуђујете и мене сумшто ви и нисте знали за њих. њичити!.... Добро, Прзспере Бертоми, Банкар ућута, ишчекујући на ис- између мене и вас суд ће решавати !... повест Просперову, али од тога не би Бог ми је сведок, да сам све могуће ништа. покушавао да вас спасем!.. Сад припи— Дела, Проспере, имајте храбро- шите себи све, што вас снађе. Замолио

жртвовао, као

ТПКСИМ КПСНРНН У ЦНРИГРНДУ пре бомбардовања

сти, покаЈте се!... Ја ћу се удалити и ви ћете још једном прегледати касу; смео бих се опкладити, да у забуни нисте свуд ни разгледали... Ја ћу се тек пред мрак вратити, па сам уверен да ћете ви преко дан, ако не све, а оно добар део од 350.000 дин. наћи.... а сутра ни један од нас двојице неће се сећати ове лудости... Фовел се диже и пође к вратима, Проспер га беше ухватио за руку, да га задржи. — Ваша великодушност излишна је, господине, рече он горко. Пошто ни сам ништа узео

ЖИВОЈИН БНЛУГЏИЋ српски ђенерални консул у Скопљу.

сам полициског комесара, да дође до мене, он је јамачно већ у мојој соби, хоћу ли га зовнути овамо 1 Проспер махну руком као човек, који се одлучио на све, што га снађе, па за тим промуклим гласом рече : — Зовните га! Банкар оде до врата и ту стаде, погледа још једном у свога благајника, за тим викну једног послужитеља. — Анзелме, замоли господина комесараполициског, да се потруд I овамо доле. (Наставиће се).