Недеља

Број 2.

Страна 7

дрикасто, а поглед укочен. Изгледао је као да је памет изгубио. На послетку, после дугог ћутања, банкар се одлучи на нешто и стаде пред Проспера. — Морам говорити с вама, рече му; пођите са мном у вашу канцеларију. Благајник се без речи покоравао. Његов шеф ишао је за њим. Кад су ушли, овај је, ради веће смотрености, закључао врата. У канцеларији, где је каса, није се могло ни по чему судити, да су лопови улазили у њу. Све је било у највећем реду, ни једнахартица није померена са свога места. Каса је била отворена и у горњој прегради видело се неколико фишека злата, које су лопови или заборавили, или нлсу хтели узети. Фовел, који није хтео ни толико да се утруди, да прегледа касу, седе на столицу и даде знак Просперу, да и он уради то исто. Фовел поста потпуно хладнокрван, а лик му доби обичан израз. — Пошто смо остали на само, Проспере поче Фовел ; реците ми, имате ли што да ми кажете ? Благајник се трже; то га питање беше изненадило. —- Немам ништа, осим онога, што сам већ казао, рече. — Како!... Ништа!... Дакле, ви хоћете да измислите какву немогућну и смешну гатку, у коју неће нико поверовати?... То је безумље!... Кажите ми праву истину, само вас то може спасти. Истина је, да сам ваш ш ф, али сам осим тога, или боље рећи пре свега, ваш најбољи пријатељ. Нећу никад заборавити да сте ви, од кад вас је ваш отац пре петнаест година довео к мени, верно и савесно служили. Да, петнаест су година како сте код мене. Кад сте дошли к мени, тек сам био ударио темељ своме богатству и ви сте били сведок, како сам после слагао камен на камен, док се није подигла ова садашња зграда. И у којој сам се мери богатио, тој истој мери сам се трудио да поправим и ваше материјално стање, јер, и ако сте још млад човек, ипак сте мој најстарији чинов-

ник. После сваког инвентарисања, повишавао сам вам плату. На лику Просперовом видело се да је изненађен необично нежним говором свога шефа. —- Реците ми, Проспере, настављаше Фовел ; зар вам нисам био други отац? Зар нису одмах од првога дана била отворена врата моје куће за вас? Хтео сам да моју породицу сматрате као своју. Ви сте тако рећи одрасли у друштву мојих синова и моје синовице. У последње време постао вамје досадан породични живот. Година је управо, како сте нас почели избегавати, и од тада.... Успомене на прошлост, које је банкар оживео, изиђоше јатомице пред очи несрећног. благајника. Био је до дна душе потресен, није се могао уздржати и почео је горко плакати. — Своме оцу можете поверити све, настављаше Фовел, кога је дирнула осетљивост Просперова; не бојте се ништа. Отац не само прашта, већ и заборавља. Зар ја не знам коликим је искушењима изложен човек у овакој вароши, као што је Париз? Има жеља и прохтева, којима не може одолети ни најчвршћи карактер. Има тренутака у животу, кад се човек толико занесе, да као луд стрмоглавце јури у прспаст и не знајући шта ради. Говорите, Просперу, говорите. — Ах! боже мој, шта да вам кажем? — Само истину. И честит човек може учинити какву погрешку, али он ће се тргнути и за времена је поправити. Признајте и реците: Занео сам се, гомила злата помутила ми је мозак, млад сам, имам своје страсти!... — Ја, зар ја?! муцао је Проспер. — Кукавно дете! одговори банкар веома суморно, зар вн мислите, да ја не знам како живите, откад избегавате моју кућу? Зар не видите да вам другови завиде и да вам не могу опростити, што имате дванаест хиљада динара годишње? Нисте могли урадити ништа а да ми се то не јави анономним писмом. Могао бих вам казати колико сте непроспаваних ноћи провели за карташким столом и колике сте суме изгубили! Завист има изоштрена чула,