Недеља

Страна 6

Број 2.

Фовел је од љутине чисто позеленио па је за тим поцрвепио до ушију, али ипак се уздржао. — Веома би сте ме обвезали, рече за тим потмулим гласом; кад би сте мало причекали. — Ама чини ми се ви обећасте.... — Јуче, јесам. Али овога тренутка сам дознао, да су ме покрали са 350.000 динара. Кламеран се иронично поклони. — А хоћу ли чекати дуго? — запита. Само дотле, док се оде до банке. То рекав, окрете леђа сопственику самокова, па се обрте Просперу. — Напишите упутницу, рече му; и пошљите одмах некога нек лде на колима, да би се брже вратио. Проспер се и не маче с места. — Зар не чујете? запита га банкар понова. — Узалуд ћемо слати у банку, о^дговори он хладно; потраживање овога господина износи 300.000 динара, а ми једва ако имамо сто хиљада у банци. Кламеран као да је једва чекао такав одговор, јер одмах рече полако. — Наравно... Он је изустио само ту једну једину реч, али и глас и лик његов јасно су казивали: — Красно одигравате своје улоге, јер ово није ништа друго до гола комедчја, али мене не можете залуђивати. На жалсст, док је сопственик самокова на тако очевидан начин изражавао своју сумњу, чиновници Фовелови, после одговора Просперовог, просто нису знали шта да мисле. Ваља нам поменути, да је у оно доба у Паризу владала велика новчана оскудвца. Најстарије и најпоузданије банкарске куће биле су пољуљане. Често пута су и најпоноснији ишли од куће до куће и тражили зајма и ломоћи. Поверење, ову ретку тицу мира и спокојства, тешко је задржати у гнезду, она за час прне и одлети. Мисао, да је то можда само унапред смишљена игра између банкара и његовога благајника, могла је лако отети маха и онда би сваки морао др-

жати, да се том игром хтело само добити времена, да би се опстанак обезбедио. Фовел је био много искуснији човек, а да не би могао појмити какво су дејство морале имати речи Просперове на слушаоце. Из свачијег ока читао је сумњу и забринутост. — Ах ! будите спокојни, господине, рече он живо Кламерану, моја кућа има и других извора, само вас молим да се стрпите и да ме причекате за часак. За тим се окрете и оде у своју собу. После пет минути вратио се са једним писмом и читавом свежњем меница. — Брзо, господине Комтурије, рече старом чиновнику, седите на кола и отидните до Ротшилда. Предаћете му ово писмо и ове менице, па ћете примите 300.000 динара и предати их овом господину. Гроф Кламеран дође у забуну; изгледало је као да би се хтео извињавати за своју неуљудност. — Верујте ми, господине, рече он; да нисам имао намере вређати вас. Има неколико година како смо у вези и још ни једном... — Доста, господине, прекиде га банкар ; није ми потребно ваше извињавање. У новчаним послзвима нема ни братства, ни пријатељства. Дужан сам, нисам у положају да вам одмах платим, а ви.... хитате, што је и умесно и правилно. Пођ те за мојим помоћником и примићете свој новац. За тим се окрете својим чиновницима, који се из радозналости окупише у соби. — А ви, господо, изволите у ваше канцеларије. Соба до благајнице на мах се испразни. Остадоше само они, који обично раде ту. Седоше сваки за свој сто, и почеше, бајаги, радити. Под утицајем скоро прошлих догађаја, Андрија Фовел био је готово у некаквом грозничавом узбуђењу. Крупним корацима ходао је по соби и тек би по неки пут тешко уздануо. Проспер се наслонио на врата. Лице му беше бледо, готово мо-