Недеља

рој 3 и 4.

Страна 15.

Зар он не зна и никада није чуо тако просту, азбучну истину, да су — дсца крв и месо својих оцева, да јабука не пада далеко од својега стабла. Ваљда се ми нисмо јавили на овај свет овакви какви смо сада, а нисмо ни с неба пали са свима недостатцима, за које нас окривљују! Треба бити будала до највећег степена, па не појмити, да су врлине и недостатци омладине — први и непосредни резултат васпитања, додајући томе и животне околности, у којима се она ненрестано креће. Друштво у којем царује — глупост, насртљивост, грубост, насиље, разврат и маса других порока, није могућно, да васпита и образује, честите, свесне и потпуно непорочне грађане. Према томе окривљавати младеж за то, што, крећући се у кругу подлаца и неваљалаца, подражава и усиеава оно, што непрестано види пред својим очима — било би право дивљаштво и засвим без смисла, као год што би било бесмислено и чудно тражити од малишана, да те буде укаљан, или од чистача нужника да мирише на келнску водицу. Зашто је универзитетска омладина четрдесетих година, која је имала срећу да слуша Грановскога, Станкевича, Кудрјавцева, била до дна душе проникнута високим идеалима правде, хуманости, и опште човечанске среће? Да, само зато, што су они видели пред собом такав угл- <), слушали такве лекције, дирљиве успомене, којз и данас не могу читати без узбуђења и суза. А шта видимо и слушамо ми — несрећни савременици? Где су, кажите нам, оцеви отаџбине, које треба да сматрамо за углед? Ми видимо пред собом такве наставнике и васпитаче, који нам, на сусрет својим узвишеним претцима, дају пример за оно, гито не треба да радимо, и што ми не 6и требали да будемо, другим ре 1 имм они нас потсећају на древне Илоте спарганске, који су као што знамо, вршили улогу буђења одвратности и мржње својим одвратним изгледом. Заиста мора се признати — поштена улога!.. Па и после овога находе се такви писци, који су смели да баце блато на млађа поколења у школама, имају образа да осуђују омладину за непоштовање и неуважавање наставника! О каквом уважењу може ту и речи бити, када су ти, ко бајаги, руководиоци омладине способни да нам улију само презрење и завиет, — у најбољем случају — равнодушн јст . Што се тиче наших, неоспорно, одвратп: : ,р 1 п :/;остат-ка, не треба се чудити

томе, што смо се ми пре времена искварили, деморисали и развратили, него томе, што се нисмо потпуно увалили у понор светскога блата, што у нашој младој, примљивој и упечатљивој души тиња још искра добра и правде, што још нисмо изгубили способности, да се одазовемо на ватрен усклик узвишеном позиву > срећу и корист наше отаџбине. Потребно је само умети користити се овим богатим материјалом, допустити му да ојача и да развије у корисном смислу. 6. марта. Два је сата ноћи! Не чује се ни шум ни зврка. Све се одмара и спава мирним сном, а само се ја окрећем с бока на бок и никако не могу да склопим очи. А поред тога још, као да нарочито ласкаво завирује пун месец на прозор кроз ролетне баш као да ме мами себи и потпуно ми неда заспати. Ја врло ретко маштам, а љубим ово „Турско сунце". Али чудновата ствар. Ове необич не светле ноћи не само да не умирују моје нерве, него их на против растројавају и драже, може бити зато, гато је с њима асоцирана једна трагична епизода, која је произвела на мени огроман и претежак утисак, од кога се ни до данас не могу отргнути. Брш је овакве једне видне, јесење ноћи мој искрени друг, који је до мене за столом седео Влада Ма...лски, изненадно ишчезао из завода. Само се по себи разуме, да су се сви наставници страшно преплашили чим се дознало за ово бегство. Сви су скочили на ноге, послали потеру на све стране, једном речју васпитника Ма ..ског почели су тражити свугде и на сваком месту. После дугог пажљивог тражења нађен је мој несрећни друг у једном амбису Мариновског луга — мртав, упрскан крвљу и у таквом положају хладнога ужаса, који је јасно говорио о несхватљивом, мучном страдању несрећнога самоубице. Да је смрт мога друга дело његових сопствених руку — јасно је доказала у шпагу нађена белешка Владина : „Остављам овај свет доброеољно, зато што живети, као сви други, — нећу, а живети како треба не могу"... То је било баш овакве једне светле ноћи, До најмањих се ситница сећам целе процедуре, величанствене сахране. Као живог видим пред с,обом мученика који у гробу лежи Не могу заборавити оне горке савете, коментарисања и расудке, које ми је изазвало ово