Недеља

Ст рана 18

Бро) 5.

около Бартековога пука неко чудно комешање. Почеше долазити и други пукови и заузимати положаје. Дојурише и батерије, испрегоше коњз и цеви топовске наперише на висове. Чу се са свих страна команда, а ађутанти се разлетеше на. све стране. Наши в^ници дошаптавахзг један другомг : „Сад ће почети!" Неки би опет јако з^знемирен запитао! „Зар ће да почне већ?" „Изгледа да хоће." Ето приближује се леизвесност, загонетка, па можда и сама смрт... По сред барутнога дима, Који је увио брда као у сумаглицу, тутњи и комеша се нешто страшно. Грмљавина топова и плотуни пушака све се више приближују. Из даљине чује се неки нејасан прасак. Поступно може већ да се разабере рлспрскавање картеча. У тај мах опалише први пут из постројених топова. Затресоше се и земља и ваздух. Пред Бартековим пуком наста страшно пиштање. Погледаше тамо. Лети нешто као лак облачак, а у томе облачку као да нешто пишти, као да се смеје, виче, скамуче. Сељаци, који постадоше сад војници, повккаше: „Граната! Граната!" У тај мах слете та ратна тица као олуј; паде и распршта се! Страшан тресак запара уши. Тобеше такав потрес као да се земља из темеља љуља. У близини топова наста метеж, вика и команда: „Батерија назад !" Бартек стоји у првој врсти, пушка му о рамену, главу испружио напред и ухватио се руком за подбрадак, јер тако не могу да цвокоћу зуби. Не смеш се померлти с места и не смеш пуцати! — Мирно! Чекајте! то је све што им се командује. И сад долете друга и трећа, четврта и десета граната! Ветар растера дим са висова. Французи су потисли већ немачке батерије, поставили су на њино место своје и сад сипају огањ отуд. Иза виноградског чокоћа сваки час се диже по један облачак белога дима. Под заштитом топова све се више примиче пешадија, која ће да отвори пушчану паљбу. Већ су стигли до половине брда. Могу се добро распознати, јер ветар разгони дим. Да ли је лоза црвеним маком родила? Али не,

то су црвене капе француске пешадије. Одједном их неста иза виноградског чокоћа; више се не виде, само се тек овде онде залепрша по која тробојка. Почиње једна неправилна пуцњава из карабина, која се јавља на више места. С тим ес укрштају гранате у ваздуху. С брда долеће по који пут радосно клкцање, али Немцл одговоре на то са: „Ура!" Топови понављају паљбу. Грмљавина њихова заглушује ваздух. А пукБартеков још увек стоји непомично. Међутим ватрена сфера почиње да га све више окружава. Куршуми лете као муве или обади, па пиште и пролећу крај ува. Постају чешћи и зује око главе, л^ва, ока, рамена. Падају као пљусак. Право је чудо, што још неко сме да стоји усправно. Изненадно се чује иза Бартека јечање. „Боже!" викну неко. „У ред!" чује се команда. На све стране јечање, све брже ксмандовање, редови се сабијају, пиштање куршума све је учестаније; постаје беспрекидно, страшно. Мртве односе, вукући их за ноге. Прави страшни суд. — Бојиш ли се ? запита Војтек. -— Како се не бих бојао!... одговори наш јунак цвокоћући зубима. Али ипак стоје обојица непомично и не пада им ни на ум, да опале из пушака. Заповеђено им је, да млрно стоје и баста! Бартек је слагао. Он се није толико уплашио као што би се уплашили хиљада њих да су на његовоме месту. Дисциплина господари његовом уобразиљом и у његовој машти не јавља се ситуација у тако страшној боји, као што је она у истини. Ипак држи убиће га и он ту мисао поверава Војтеку. — Баш и ако те убију, биће једног глупака мање у свету. Те су речи умириле Бартека. Изгледало је, као да се само о томе бринуо, да не би његова смрт била какав губитак. Умирен са те стране стоји непомично, само га обузима нека ватра и почиње да се зноји. У томе паљба достаје тако страшна, да изгледа као па су се врсте војника почеле да топе. Нема никога да односи мртве и рање-