Недеља

Број 5.

Страна 11

торња; облећу ласте око цркве.^нижу се на телеграфској жици и цвркутом маме човека из куће. Из димњака се диже лагано дим у вис и губиусветломе зраку, заталаса слабим лахаром, што разноси мирис зумбула иниксице из авлије Милкане папуџике..... Тамо негде у потоку, више варошице, одјекује звоно овратуоваца; писне тек фрула или затруби буч весела чобанчета. Узаном стазом преко пољане и сокаком клопарају котлови о кобилицама водоноша. Разбуђен живот одише свежином. И Тоша Петријин, терзија и црквенипевчик, изађе из своје куће, окрете се Истоку, па онда цркви, па опет истоку и прекрсти се. Врати се у кућу, изнесе из ње велику асуру па просгре на раскршћу, пред кућом, уза сами општински фењер. После изнесе мангал у коме се разгоревао жар, утију, терзиски прибор: напрстак; игле, калеме с концем, ибришим — све то у једној свињској бешици неко плаво ћурче и чакшире од чоје, старинска кроја,избраздано широким свиленим гајтанима, где где окрзаним, прекрсти ноге на асури, наслони се леђима на фењер, те отпоче рашивати окрзани гајтан. Како је Тоша био црквени певчик, то је најрадије певао црквене песме те није никакво чудо, што отпоче баш „Хвалите", те колико радозналошћу пролазника, чије то старинско одело оправља, толико својом песмом окупи очас на раскршћу сву доњу малу око себе. И Марин, берберин наравно гологлав како је пошао да пушти царинику пијавице, држећи теглу с пијавицама у руци; и Димитрије клисар, пошавшиуцркву,даогласи смртбаба-Огршћане, и Петар Перчин, у пролазу за винограђе, јер је време резању лозе — сви они застадоше са осталима посматрају Тошу, како вештачки врхом ножница пара гајтане и иглом вади конац. Па се и окупљени свет придружио Тоши у појању, а он баш завршује „Хвалите" и отпочиње неки тропар. Одјекује црквена песма на раскршћу као да се проноси литија. — Ама чије је то старинско одело?питају неки, што не учествују у појању, јер не знају тропар. — Старога, пок. Буркоша. Оправља га Тоша, да га Панта сутра обуче.,.. Сутра путује. До"К од некуд ето ти Панте заједно са чича-Пером Ђуркићем

Сви окупљени око Тоше, асуре и мангала, размакоше се да направе Панти места. Они што до јуче не окретаху ни главе на њ, учинише му места. А он седе на асуру са Тошом, па и сам пева тропар. Пева, па, задовољан преврће очима и ситно, ситно трепће... „Али ђаво нит' оре нит' копа, него о злу само мисли" — што вели наш народ. Баш када Тоша, Панта и ок/пљени око њих завршише тропар па отпочеше неку другу црквену песму, те се опет појању сви придружише, а Тоша се заборави да није за певни цом, те диже глас високо, да остали једва подесише гласове према њему — дебели Јон Стрњек,поштански суруџија појави се на коњу у галопу иза угла сокака, па хтеде преко раскршћа. У тренутку када наиђе наспрам окупљена света, да ли због пискава гласа Тошина или од толикога света, коњсеуплаши, зарза, стаде у месту нагло као укопан пред окупљенима, који се у трен ока распршташе — те на асури остадоше само Тоша и Панта — обори главу, фркну на ноздрве те растури чак и пухор из мангала Тоши и Панти у очи и збаци јахача. Сиромах Стрњек, онако дебела људина, тресну као лудаја о земљу, закачи ногом мангал и просу жар на асуру. У страху да их коњ не прегази, неко се прибиуза зид кућин; неко заждипреко раскршћа; а чича-Пера Ђуркић, старац али најприсебнији, успужа се уз дирек општинскога фењера, па лепо виси... Асура се запалила од просута жара; Марин берберин испустио теглу са пијавицама те се распрштала у комаде ... Тако се вратио натраг преко раскршћа па јури уплашен сокаком Још устаде, па се даде у трку за коњем са још некима.... Једни, пошто су се прибрали и вратили, гасе асуру, други купе пијавице, а Тоша и Панта само трљају очи, пуне пухора, али не могу да их отворе — О белаја! — уздише Панта. — О, Господе велики, шта ово би! чуди се Тоша. Чича Пера притегао коленима фењерски дирек, али не силази. А на крају шора Јон ухватио коња, држи га за узду, тапше га по врату, умирује и псује и Панту и Тошу, и окупљени свет. Панта једва прогледао очима, крсти се и размишља како је могао да настрада, да је само Стрњек пао случајно на њега. Тоша