Недеља

Страна 6

Број 6.

код њега нема никаквог скривеног оруђа. Овај претрес постао би још увредљивији и још више понижавајући по Проспера, да се у целу ствар није умешаоједан средовечан човек, који је изгледао веома госпоствен са златним наочарима и белом марамом око врата. Стојао је пред фуруном и грејао се. Изгледао је као да је код своје куће. Кад су агенти увели Проспера, он се чисто изненађен трже. Изгледао је дирнут, и већ хтеде коракнути у сусрет Просперу да га дочека, али се опет трже. Овај човек, који по свему изгледаше као да је шеф канцеларије, није био нико други до господин Лекок, одличнл члан париске полиције. У ономе часу кад агенти хтедоше свући обућу Просперову дајепрегледе, није ли "Проспер у њу сакрио ^акву тестерицу или какво друго оруђе, господин Лекок даде знак и рече: — Доста је ! Сви се покораваху. Поштз је заведен у протокол, Проспера одведоше у некакву тесну ћелију и врата се затворише; он чу где се кључ окрете у брави. Тешко уздану кад в 1де да је сам. Држао је да је сам! Није ни слутио да је притвор као и стаклени поклопац, испод којега притвореник изгледа као и јадна буба, коју је научник ухватио и метнуо испод микроскопа да је испитује и проучава. Није знао да и дувар има уши и да се на њега оштрим погледима мотри кроз извесне рупице. Био је толико убеђен у то да је остављен на само, дао својим осећајима одушке: почео је горко плакати. Маска његове равнодушности пала је доле. Његов силом уздржавани гнев распалио се страховито као какав пожар, који је дуго тињао испод крова, па се од једном извио као пламен под облаке. Почео ј *2 тако рећи беснити; лупао је песницом о зидове, јурио је по ћелији као бесна звер у кавезу. Време је да кажемо да Проспер Бертом I није био онакав, како се пред-

стављао. Овај поносни, по спољашности хладни и мирни човек, скривао је у својим недрима ванредно бујну и страсну природу. У двадесет четвртој годинн својој појавила се у њему чежња за богатством. Зав тдео је богаташима на њиховом богатству, које им прибавља силу и сјај. Испитивао је узроке њиховог обогаћења, па је често долазио до резултата, да у почетку свога рада нису имали ни толико пара, колико он има сада. Па како су се обогатили онда? Вољом, разумом и дрскошћу. Заклео се да ће им подражавати, па се надао да ће доћи до успеха. Од тога часа, ванредном чврстоћом обуздао је свој нагон. Из основа је променио -- не свој карактер, већ — спољашност своју. Његов труд није био узалудан,Свак се смео ослонити на његово поштење и његову способност. Који су га изближе познавали, обично би гогорили : — Доћи ће до свога циља. А сада ево седи у притвору, оптужен за прљаву крађу. На путу је да пропадне за навек. Није се обмањивао. Био је потпуно свестан тога, да на човеку, кога сумњаче, па био он невин или крив, остаје до века прљава љага, као што остају и слова на плећима отпуштеног или одбеглог галијаша. Шта му вреди сада борити се. Шта би му сада помогла слобода, кад не може спрати са себе ову љагу!.. Кад је тамничар донео пред мрак вечеру, затекао је Проспера где лежи на кревету. Лице је зарио ујастуке и горко је јецао. Овако усамљен није ссећао више глад. Најпосле дође и вече, а за тим дуга и несносна ноћ, кад не чујеш ништа^ друго сем стражаревог хода и тек по броју његових корака можеш израчунати колико је сахати. Трпео је много. Пред зору ипак је свео очи и кад.