Недеља

Број 9. Чича Стојан ми је, по причању оца ми, и о њима казивао. Не знам гдје су се тамо негдје у устанку нашли отац ми и тај мој хранитељ, па се и спрчјатељили. Заједно су, после устанка, и пребјегли амо, кад је и мене пренио. Кад дође рат, тај пријатељ очев, не знам зашто, не хтједе ићи, већ остани овдје у Биограду, те ме, пошав на границу, остаВи у њега, да ме чува. Остави му новаца, како казиваше, приличнијех новаца. Док не дође глас, да ми је отац погинуо, лијепо ми је било, али иза тога, да ме још чича Стојан не чуваше, пропао бих. Бог му души доброј прости, ако је умро, зато ме ме је, ваљда, и обилазио често, морао би ме видјети, али све крадом, па ме запитати како ми је. Увијек је заме морало по нешто наћи се у џепу, те би јединицом извукао, кријући и ако никога нема. Он ми је куповао и књиго и све за школу, а ја код куће лажи, да су ми у школи дали. Најволио је донијети пјесмарице, али најприје њему да прочитам. Извео би ме празником у поље, па се наслони на његово крило, те читај, читај и по два и три пута, јер би волио запамтити, а он би ме туцао и тражио по глави. Био сам већ навикао, да се и не окрећем, нити застајем, кад би почеле сузе на главу ми капати, јер би то увијека бивало, чим би дошао до каква жалостива мјеста у пјесми. Кад би свршио и било му доста, узео би ми .приповиједати, а знао је свашта, пуно. 0 Краљевићу Марку могао би низати од јутра до мрака. Бијаше поносан својијем Марком, те би тек рекао: мој сељак. Ни мале ситнице неби изостављао, а свуда је, вели, бивао, кудгођ је и-егов сељак ходио и радио. Много је волио, што сам и ја Марко. — Боже здравља, доживићеш синовче, и да прођеш путовима имењака ти... ја се бар надам! — Нека даде Бог, а ја му изостати нећу, ма се нашо с ону страну свијета... Јадни мој чича Стојане! Мора да је умро. Они час, чим сам стигао, зашао сам по граду, тражио га, распитивао на све стране па га никако наћи, нити ми ико умједе рећи, јели жив, или мртав. Залазио сам у по кућама, гдје је послушавао, а тамо други свијет, па ни куће исте... ако је мртав, да ми је гроб, да га прелијем и

Страна 19.

прекадим, кад не стигох, да му се друкчије одужим. — Ама, баш се нешто и ја сјећам да сам такога ратника виђао, али, богме, подавна ми је изгубио се из очију. — Жалост па то ти је стриче. Нико ме ни близу не зна шта рећи о њему. А и требао ми је. Молио сам Бога, да још поживи, да ме одведе на очев гроб, који је, знам, заравњен и преоран негде у Орлову пољу, али би се задовољио, ма и мјесто само да нађем. Оста ми та туга, па још и вас да не затекох, жалост би ми била неутољива... — Хе мој синовче, измичемо ми један по један; а зар је могао твој чича Стојан, изрешетан и истрошен, и трајати дуље.., — Игледаше ми, да ће стотину заравнити... — Нема више стотињака дијете! Било их је некада доста. Кола су подавна стала пред станицу, а они ни опазити. Народ врије, кано мравињак, кола и пјешци са свију страна, ларма и врева, а њих двојица нити чују, нити шта опажају. Могли би и зору тако дочекати, Марку је да се наговори, а старцу још више да се наслуша. Јасно звоно објави, да је вријеме ту. Старац се љутну насе, кад осјети, да не може скокнути с кола, како би хтио, и како је навикао. Умор му неки обујмио цијело тјело, кано да је цио дан био под теретом. Марко га подухвати под пазухо, те му помози сићи. — Па дијете, ево већ полазиш, а не рече ми управ, ни од којих си, па ни одакле си, право рећи... — Више вам умијем рећи по причању чича Стојанову, већ по својем знању. Он ми је по очеву приповједању, све казивао, јер сам од куће мали, а иза оца једва мало већи. Мати ми је умрла одма иза мога рођењр. Некако одма дође устанак, у који оде отац са својим најмлађијем братом, а на њима одма и стари дјед, и ако бијаше врло стар. Дјед ми и тај стриц погинуше, а отац, рањен, склони се негдје да се вида, па кад се извиеа, одма кући поша, те странпутицама из Херцеговине право амо у Србију. г — Ох дијете, ох дијете... св ЈТ изгибе... Ама зар остаде кога?... — Чнни ми се баш никога! Било је,