Недеља

Број 9.

Страна 11.

Засинуше очи, помаче се нога —; Срамежљивом речју поче срца свога ;: „То је галоп коња витеза Гастона!" Јурећи на коњу — „Да л' је тамо она?" Са тугом дубоком, страсно витез пита, Као спровод када оглашују звона, Тако њему тужно цвили душа бона, И све јаче гони коња плаховита... Гони коња: галоп све се ближе чује Околином куда месечина мека Сипа зраке своје... и сад ето ту је,... И убојног мача ремен отпасује Где га сенка жељно грозничаво чека... „Морам рећи ово, о мој цвете мио, А знам да ће срце твоје да отрује, Као што је отров и моје обвио Ал' се мора рећи — дуже шта бих крио: Витез Гастон мора ноћас да путује!! „Дошо сам, Ирено, да те видим сада: Можда и последњег сад те гледам пута, Јер ми срце слути и пати и страда; Ал' опрости, драга, што ова реч пада Место друге нежне — као стрела љутз !" „Зар баш такав поздрав, мој Гастоне драги, На састанку овом ноћас дајеш мени ?! Камо ти изрази они лепи, благи Који бујност плаху улевају снаги ; А не ови једом страшним уквашени ?! „А камо ти пољуб, пољуб препун чара Што ми увек дајеш на нашем састанку; Где је твој загрљај, препун страсног жара, Што ми мојој души небеса отвара Кога ја, чак, сневам и у тихом санку?! „Где је, мој витеже; она скромност твоја, Кад у страшне дане владаш собом целим; Где заклетва она, где је „љупкост" моја?!" Рече млада дева — а два ока своја Заносно обара пред витезом смелим. „Молим те, Ирено, опрости ми сада, Што ти вест немилу на састанку носим! Ал' се мора ићи сад, аманет када На мене са гробља прађедова пада : Да тиране мрске са света покосим !! „Мене браћа зову, што с' даве у плачу, Кукавица био ако жалим мрети!! И уздах се тешки из груди му зачу, Па витез се силно покуца по мачу —: Из ока изађе муња која прети !! „Јоште ноћас морам да кренем на пут,

Одакле се враћа један од хиљаде!! И тебе остављам стравом обасуту; А и моју душу дајем болу љуту Ко што моме срцу погоршавам јаде!! „Молим те опрости, жено срца мога, Због овога што ћеш ти остати сама; И што нећеш бити крај Гастона свога Опроштај ми дадни Великог ти Бога!!" Рече он и око засја му од плама !! „ Сад ти јоште збогом, драга душо желим Поднеси ми чело твоје да пољубим : Дако ја са тиме бол срца исцелим..." „Поведи ме, драги, искрено ти велим, Да у боју стобом ја живот изгубим!" „Не говори тако, мила драга моја, Мач је много тежак за ручице твоје! А ужас је велик крвавога боја: Не би могла држат' копље рука твоја Нит' га право бацат' као руке моје. „Далеко је тамо Земља Света Она: Где неверник браћу у Христа нам тлачи, И гдо с торња цркве не чују се звона Којим, место речи да чују с амвона, Пред очима стално блистају им мачи!! „Колико ли морем да се плови има, На ком прети гусар... Трозуп Посидона! Још толико више по пустим пољима, И ломним горама, густим луговима Док се оком види Света Земља Она!!" Она саже главу, тада у том часу Две јој сузе паше на месечном зраку Кад их витез виде, са болом у гласу, Рече: „Збогом!" — онда у помамном касуИзгуби се брзо у поноћном мраку... И опет завлада природом тишина: На дрвећу лишће више се не креће —■ На заходу већ је бледа месечина, Не чује се ништа — ћути сва равнина Само један уздах по пољу пролеће. . (Наставиће се).

ИГРЛ УСУДОВД С т. В и т а с

(Свршетак) Са старијима, који одрастају, одмичу, још мало пак људи разговарао би о потребама, о намјерама, пак им доста домаћијех послова остављао, да га замијене, а они би