Недеља

Врој 10.

Страна 3.

отворена каса, да ли шефовим, или благајниковим. — Откуд то?.... — Шта, зар ти и за то требају докази? Па нек буде. Сећаш ли се оне греботине на каси ? И тебе је изненадила, јер као што знаш ниси могао да прикријеш своје изненађење. С пажњом си прегледао ту греботипу па си се уверио да је скорашња. И тад си веома умесио приметио да је греботина учињена за време крађе. Е, сад је само питање откуд та преботина, како је она постала? Нема сумње од кључа. А кад си и то знао, онда си требао затражити кључ благајников и кључ банкаров, па да их с пажњом испиташ. Нема сумње да би на једном од та два кључа морао наћи неколико трошица од зелене боје којом је каса обојена. Фанферло је с пажњом слушао говор свога принципала, а кад је овај изустио и последњу реч, он се пљесну по челу и викну: — Ала сам глуп!... — Као што рече, одговори Лекок. Одиста си глуп. Како! Зар теби падне у очи нешто и ти то остављаш неиспитано, и не изводиш никакве закључке? А знаш ли ти да је баш у томе свд знање и сва вештина! Ако нађеш кривца, знај да ме је у траг његов одвела баш ова греботина. Фанферло, тако звана „веверица," радо је оговарао иза леђа господина Лекока, али кад је пред њим, онда је потпуно потчињен ономе утицају, којим влада господин Лекок. Ова тачна обавештеност о свему и зрело схватање до најмањих ситница, просто је пренеразило Фанферла. Откуд је све то дознао г. Лекок? — Дакле, ви сте се, господине принципале, бавили овим предметом? запита Фанферло Лекока. — Јесам. Али ни ја нисам непогрешан, можда сам и ја превидео какву важну околност. Седи и кажи ми све што знаш. Са господином Лекоком не може се говорити двосмислено. Имао би грдне муке, ко би њега хтео преварити. Фанферло је дакле, морао бити искрен, што он иначе нерадо чини. Па ипак баш при свршетку свога го-

вора обузела га је толика таштина, да је прећутао како је насео са Жипсијевом и оним дебелим господином. Но на његову несрећу господин Лекок није никад тек у пола обавештен. — Изгледа ми, господине „веверицо" као да сте нешто заборавили. Докле си јурио за празним колима? Фанферло, крај свег свог јуначког држања, морао је поцрвенети и оборити очи у земљу као неко ђаче, кад га ухвате на каквом рђавом делу. — Шта! азмуца; зар ви господине принципале знате и то? Али како сте могли дознати... За тим му нагло паде нешто на ум и он скочи са столице. — Ах, сад знам.., онај дебели човек с риђом брадом били сте ви. Фанферло је од силног изненађења добио такав изглед, да се Лекок и нехотице морао насмејати. — Дакле ви сте били, настављаше убезекнути агент, ви сте били онај дебели човек, кога сам шпијунисао, а нисам га могао познати. Ах, господине принципале, како бисте красан глумац могли бити, И ја сам био прерушен. — Да, и то доста лоше, то ти морам казати. Или зар ти мислиш, да је брада и плава блуза довољна па да нас не познаду? А очи, несрећни човече! Њих треба изменити. У томе је сва тајна. Очи и поглед ваљало је мењати, то је истина и баш за то и јесте Лекок у канцеларији својој носио вечито сиве наочари. — Е па онда знам да сте ви, господин принципале, принудили девојку на исповест и она вам је јамачно признала све, што није хтела казати госпођи Александри? Казала вам је јамачно зашто одлази из Арханђела, зашто није сачекала господина Кламерана и зашто је купила себи хаљине за собарицу? -— Поступила је у свему по моме савету. — Према томе кад тако стоји ствар, не остаје ми ништа друго већ да признам да сам глупак... — Не, веверицо, не, одговори Лекок благо, ти ниси глупак. Ти си само погрешио у толико, што си себе оптеретио послом, коме ниси дорастао Увиђаш ли и сам да ствар није пошла ни за длаку