Недеља

Страна 6.

Број 10.

банкар је свој кључ оставио у фијоци орманчета у спаваћој соби. - Лепо али то још није довољно. Са самим кључем без пароле не може се отворити каса. — Каква је реч била парола тога дана? — Жипси. — А то ће рећи, име благајникове љубазнице. Но зар се не сећаш. Онога часа кад нађеш човека, који је уживао потпуно поверење Просперово а имао је могућност да допре до спаваће собе Фовалове, кад велим, нађеш тога човека, онда си нашао лопова. Цела задаћа биће тиме решена. Лекок, који је прави вештак у своме послу, није хтео васпитати ђаке, као и сви други чувени вештаци. Радио је вазда сам. Мрзео је помагаче, јер није хтео ни с ким делити ни славу победе, ни горку срамоту пораза. Појмљиво је, дакле, да се Фанферло задивио своме принципалу, слушајући његове савете, навикнут до сада примати од њега само заповести. Шта више то је пробудило у њему грдну радозналост. Копкало га је да дозна што више, — Јамачно вас и лично веома много интересује ова ствар, кад је толико исгштујете ? Лекок се неприметно стресао, а за тим је набрао чело и строгим гласом рекао: — До душе твој је стари занат да будеш радознао, али веруј ми да то није увек добро, разумеш ли ? Фанферло се хтеде бранити. — Доста, доста! прекиде га Лекок. Хоћу да ти помогнем што се то тако мени допада. Ја ћу бити глава, а ти десница. Да сам те оставио сама, овако збуњена као што си, не би нашао кривца никад, а нас двојица наћи ћемо га, или нисам више Лекок! — Само кад хоћете, то мора бити. — Имаш право, хоћу тако, а од четири дана на овамо дознао сам многе ствари. Међу тим, чуј ме добро: имам разлога да у овој ствари лично не играм иикакву улогу. Ма се шта догодило, забрањујем ти да ми поменеш име. Нарочито се никако не труди да дознаш што више преко онога, што ти ја сам

будем поверавао. Буди задовољан са оним што ти ја кажем. Фанферла нису вређали ови услови. — Чуваћу тајну као светињу, принципале. — То се надам, синовче. Пре свега узми дакле, ову фотографију и однеси је код Патвижана, који је као што знаш веома наклоњен према оптуженоме. Све што си од мене чуо, о мојим посматрањима и закључцима, саопшти му као своје сопствено мишљење па се надам да ће на основу тога пустити Проспера на слободу. — Док Проспер није у слободи, не могу почињати свој посао. — Разумем, господине принципале. Хоћу ли казати судији да подозревамо на другога, а не на банкара или његовог благајника ? — На сваки начин. Суд треба да зна за твој рад онакав какав је. Судија ће ти рећи да мотриш на Проспера кад га пусти, — ти му мораш то обећати, а ја те уверавам да ће бити у добрим и поузданим рукама. — Ако би запитао за Жипсијеву? Лекок се за тренутак колебао. — Рећи ћеш му, одговори најпосле; да си је у интересу Просперовом сместио у некакву кућу, где она непрекидно мотри на некога, на кога се сумња. Фанферло радосно сави слику и узе свој шешир, па хтеде да пође, али га господин Лекок задржа. — Још нисам готов, рече му. Умеш ли терати у тимарити коње? — Шта! господине принципале, зар тб мене питате, мене, који сам био коњушар Боторовог циркуса. — Имаш право. Е кад је тако, онда ћеш одмах, чим те судија отпусти, похитати кући, прерушићеш се за собара из отмене куће; обући ћеш ливреју, па ћеш са овим писмом отићи у посредничку радњу баш на углу Делормовог пасажа. — Али... — Никако „али" синовче. Овај посредник преставиће те Кламерану, који тражи собара, јер га је досадашњи собар његов напустио. — - Извините што морам приметити, овај Кламеран није пријатељ Просперов. — Већ ме опет прекидаш, рече Лекок заповедним гласом. Извршуј оно што ти