Недеља

Број 10.

Страна 5.

ватни или не и могу ли они послужити као полазна тачка истрази? Господин Лекок остави из руке фотографију па оде за тим до собњих врата побочне собе и узе кључ из браве. Оди овамо. рече Фанферлу; и стани до мене; тако. Сад претпоставимо да ја

много веће победе, смејао се одушевљењу и чуђењу Фанферловом. — Већ си се опет подао неоправданој радости. Сматраш да је извесно и несумњиво оно, што може бити и са свим нешто случајно, или највише вероватно. — Не, не, принципале, викаше Фан-

хоћу да отворим врата, а ти ми не даш. ферло, човек као што сте ви, не вара се,

Кад будеш видео да ја приносим кључ брави, шта ћеш урадити, какав ћеш покрет извршити ? — Ухватићу вас ■Ј за руку, и живо ћу је тргнути к себи, да не бисте могли метнути кључ у кључаоницу. — Врло добро. Е хајде сад да извршимо то. Напред! Фанферло се покоравао и кључ је направио дубоку бразду с лева у десно, управ онакву, као што је и греботина на каси Фавеловој. — Ах! викну зачуђени муж госпође Александре. И то „ах!" поновио је још три пута на три различита начина. За тим је дуго и дуго посматрао ону бразду на вратима. — Почињеш ли разумевати? запита га господин Лекок. — Да ли разумем? Па ово је већ и за дете јасно. Ах, како сте ви красан човек. Сад ми чисто изгледа као да својим очима гледам ону појаву. За време крађе морали су њих двоје бити у благајниковој соби. Један од њих двоје хтео је да узме банке, а други се противио томе. То је јасно, то се руком да опипати, то је извесно. Славни Лекок, који се навикао и на

Врњачка река

то ]е ван с в а к е сумње. — Лепо. Према томе на теби је ред да изведеш закључке из овог нашег проналаска. — Прво, и ова околност сведочи да је благајник невин, као што сам се и надао. — А откуд то? — Отуд што је он без икаквог страха могао кад год је хтео отване би гражио све-

Вила ђеи. ^Дагдалемића „Горица" Џаиеиомат, вила „Агнее СЛИКЕ ИЗ ВРЊАЧКЕ БАЊЕ

друге

рати касу, па Јамачно дока, да је хтео красти. — Тако је. Али тако исто стоји и с банкаром, који је такођер невин. Поразмисли мало... Фанферло се замисли и све његово одушевљење ишчезе. — Тако је одиста, рече он с резигнацијом. Шта ћемо сада? — Морамо потражити оног трећег, правог лопова, који је отворио касу и узео из ње новчанице, и који сада спокојно спасумњиче и терете ту-

ва, док жбом. — То је немогућно, принципале! Зар вама нису рекли да је кључ од касе имао само банкар и његов благајник, а они опет своје кључеве никад нигде нису остављали. — Извините синовче, али у очи крађе