Недеља

Страна 8.

Број 10.

VII

Проспер Бертоми чамео је равних девет дана у притвору. Девето јутро, баш у четвртак, дође чувар и саопшти му да је слободан. Одведоше га у канцеларију, где му повратише све оне ствари, које су од њега пре тога одузели. За тим се мораде потписати на некаквом великом белом табаку хартије. После тога уве- . доше га у некакав тесан ходник, а отуд га пустише да изађе на мала вратаоца, која се за њим снажно залупише. Он се нађе на кеју сам самцит. Слободан! или

Сена је текла пред њим. У мозгу његовом зачела се мисао самоубилачка. — Не, не, рече после, немам права да се убијем. Нећу да умрем дотле, док не докажем своју невиност. Проспер је често понављао те речи и у притвору. Срце његово било је препуно оне ледене и постојане мржње, која нам даје и снагеи стрпљења за савлађивање свију препона, које нам се истављају на путу осветничком. Проспер би у притвору веома често узвикнуо: што нисам слободан! Сад је био слободан, али увиђао је и сам, да је веома тешка његова задаћа. Закон тражи за свако дело учини-

Снимио г. Милорад М. Павловић, трг. Ј^паВНа улица

другим речима, закон је себе огласио за оца његовог. Ко хоће да докаже да је сам немоћна, да докаже кривицу, којом је невин, мораТнаћи правога кривца... Али

Проспер оптуживан. Слободан! Могао је ићи куд је хтео, дисати свеж ваздух, али где год би закуцао, наишао би на З с .теорена врата. Кад неког после суђења пусте као певина — част је повраћена, али кад наког пре суђења пусте из „недостатака доказа," остаје на њему вечита љага и подозрењс. Сад, кад је већ пуштен и кад му је враћена слобода, Проспер се толико ужаснуо од свога положаја, да је гласно узвикивао од гнева и љутине: — Али ја сам невин, невин ! Пролазници би тек застали и погледали у њега, мислећи јамачно да је полудео. како ће да га нађе, где да га тражи? Јако забринут али без очајања упутио се своме стану. Мучило га је сто разних брига. Шта се догодило за ових осам дана, док је он за цео свет био сарањен ? Никаква гласа није чуо ни о чему док је био у затвору. Самоћа апсанска страшнија је од гробне самоће. Полако са погнутом главом ишао је улицом, избегавајући погледе пролазника. Он онако поносан морао је сада искусити туђе презирање. Свак се мрштио кад га је срео, нико му није хтео пружити руку да се рукује. Бар да има верног и искреног пријатеља !

Снимио г. Милорад М. Павловић, трг. Трг СЛИКЕ ИЗ ПРОКУПЉА