Недеља

Број 10.

Страна 9.

Али ко би му могао веровати, кад се некуд. Од тога доба нисам чуо баш му и његов рођени отац, у часу најстраш- ништа за њу. нијем, није хтео веровати! Кукавном благајнику покрај тисућух За време ове душевне борбе и патње других болова овај глас је задао нову тугу. паде му на ум и Жипсијева. — А где су ми слуге? Никад није волео ту сиротну девојку, — И они одоше, господине. Ваш чак је било тренутака, кад је осећао отац исплатио их је и отпустио. према њој и неку врсту мржње, али сада — Дакле, код вас је мој кључ ? пошто је пуштен из при

твора, сећао је се с пуно нежности. Сад је признавао да га млада девојка љуби, пошто је знао, да ће она једина поверовати његовим речима, кад јој буде говорио. Знао је да је она стална и непоколебљива у веровању да је он невин, знао је, да га она неће ни у несрећи напустити. Кад је стигао у улицу Шаптал, застао је за часак пред својим станом. Савладаше га осећаји увређеног частољубља, — желео је да не сретне ни једно познато лице. И тек кад је видео да не може једнако стојати на тротоару, ушао је у кућу. Вратар је радосно узвикнуо кад га је видео. — Дакле, најпосле ипак су вас пустили! Казао сам ја, да ћете изићи чисти као сунце! Кад сам прочитао у листовима да вас за крађу оптужују, одмах сам рекао: „Шта, зар да је лопов мој кирајџија на трећем спрату ? Море људи, не срамотите се." Ова неспретна, али искрена изјава саучешћа тог

Бријан нови председник француске владе

Дишон досадашњи и садашњи министар спољашњих послова у Француској

Не, није, господине. Кад је ваш отац јутрос у осам часова отпутовао, рекао ми је, да ће неког свог најбољег пријатеља оставити у вашем стану, кога ми ваља до вашег доласка сматрати као домаћина. Ви га јамачно познајете, то је висок, пун, риђ човек. Проспер се забезекнуо. Пријатељ очев у његову стану? шта ће то значити? — Зачудио се али није одао своје изненађење. — Знам, пријатељу, рече и оде уза степенице и повуче за звонце. Пријатељ његовог оца отвори му врата. Вратар га је лепо описао, он је одиста био пун, дебео, риђ човек еа дебелим уснама, ванредно живосним погледом, а при томе изгледао је ипак смеран и понашао се обично. Благајник га дотле није видео накада. —- Мило ми је што се могу с вама познати, господине непознати Просперу. У Просперовом стану било је све у свом реду, баш као да је и сам био код куће. Још и она књи-

сиротног човека учинила је болан утисак га, коју је узео из библиотеке, лежала на Проспера. Није могао да се упушта са је на столу. њим ни у каква објашњења. — Признати морам... господине, рече — Госпођица је јамачно отишла, за- благајник... пита вратара; знате ли где је? — Да се дивите томе, откуд да ме — Душе ми не знам, господине. Кад нађете овде. Је л те? Разумем. Ваш отац су вас притворили, она је отишла по хтео ме је представити, али јутрос морао кола, натоварила своје ствари и одвезла је изненада отпутовати у Бокер. Морам