Недеља

Страна 2.

Врој 11.

- Послушаћу ваш савет, рече Проспер после подужег размишљања. — Томе сам се и надао, пријатељу. Дакле још данас ћемо продати све ствари. Не смећите с ума да је то прека потреба. Имате ли новаца — немате ! А новац вам је потребан. Знао сам унапред, да ћете пристати, па сам се већ и погодио с једним трговцем. За сав намештај даје нам 12.000 динара. Проспер се чисто стресао код тих речи странчевих, што је и Вердире приметио. — Знам да је то теретно по вас, али се не да избећи. Чујте ме добро, рече Вердире гласом, који не трпи приговора; ви сте болесник а ја сам лекар, који ће вас излечити. И кад осетите оштрицу мога анатомског ножа — не узмичите, ја сечем само што не ваља — и лечим. Радите шта хоћете, рече Проспер осећајући све више надмоћност свога пријатеља. — Прекрасно. А сад хајдемо, време је Ви сте пријатељ Раула Лагорса, је л те? Рсулов? О да како, најискренији. Е па реците ми онда, ко је тај приватије ? Реч „приватије" вређала је Проспера. — Раул Лагорс, сестрич Фовелевичин, одговори Проспер, то је богат, угледан и разборит човек. — Хм, рече Вердире, ала га окитисте свим могућим лепим особинама, баш ће ми бити мило да га познам. Морам вам признати да сам му писао и молио га да дође овамо и он је одговорио да ће доћи. * Шта, рече Проспер; зар ви претпостављате... О, не, не, ја не претпостављам ништа... Само ми је било неопходно потребно да видим овога младића, шта више, имам и некакав план о разговору вашем са њим. Вердиреов говор прекиде глас звонцета. - До сто врага, рече; ево га већ иде, шта ћемо сад с планом? Куда ћу, где да се сакријем да ме не види а да га ја чути могу ? — Ено у побочну собу. Оставиге врата отворена а завесе спустиге. Звонење се поновило. — Ево ме, ево ме! викну Проспер.

— Преклињем вас, рече Вердире гласом, који би и најтврдоглавијег човека убедио; преклињем вас, Проспере, ни једне речи не реците овоме човеку о вашим намерама или о мени. Будите пред њим убијени, слаби, нерешљиви. — За тим га неста иза завеса побочне собе. Проспер није грешио кад је описивао свога пријатеља Лагорса. Никад племенита душа није могла имати лепши спољни изглед. Раул и ако је по свом казивњу имао двадесет и четири године, изгледао је као да му је сада двадесета. Био је осредњег раста, имао је чисту смеђу косу, која је окружавала мудро му чело. У великим плавим очима његовим светлила је искреност и поноситостПрва му дужност беше да загрли свога пријатеља. — Кукавни мој пријатељу, рече стиснув му руку, јадни мој Проспере... Али испод овог братског и пријатељског саучешћа скривала се извесна уздржљивост и хладноћа, што је Вердире запазио и ако Проспер није приметио. — Твоје писмо нанело ми је велике болове, рече Рол. Престравио сам се. Рекао сам у себи; хоће ли, боже, полудети ? Сав посао оставио сам на страну, па сам похитао овамо. Проспер га готово није ни чуо ни слушао, толико се занео у мисли о писму, које није писао. Шта ли је, боже написано у њему? Ко ли је тај човек, под чију се заштиту ставио? — Да ниси изгубио храброст, настављаше Лагорс. Што падаш у очајање? У нашим годинама још може да се почне живот изнова. Још имаш пријатеља. Дошао сам да ти кажем : рачунај на ме; богат сам, половину свога имања стављам ти на расположење. Ова великодушна понуда, изговорена племенитом простотом, јако је Потресла Проспера. — Хвала ти, Рауле, рече му потрешеним гласом, хвала ти! На моју велику несрећу мени не би помогло сада ни благо целога света. — Што то ? Какве су ти намере ? Мислиш ли остати у Паризу? — То не знам, пријатељу, немам никаква плана, глава ми бучи.