Недеља

Страна 6. ГАСТОН И ИРЕНА или ОЦСЛДД ЛНРЕ — МАРТИН И МИРАШ ДОДА - ИВАНАЈ. (Наставак) III. Песковита земља у недоглед тоне, Небо својим оком пржи на све стране, Где пустињску лађу Бедуини гоне, Прелазећи тромо пустињске препоне, Док оази којој срећно не пристане. Ту самуми никад, својим врелим дахом, Не подижу силно с места стене суре; Нити покривају с усијаним прахом Што га с поља дижу својим грозним махом На том пустом месту — караване тмуре! Само једна шума диже се са стране, И томе је месту к'о ограда жива; Не шумори лишће, нит' се крећу гране. Јер у ове жарке и јуниске дане Све у мртвом сану ту увек почива.., А кад тамно вече вео огрнути Бојажљивом руком лако шири туде, Тад излазе лави пеном обасути, И пантери гладни, с њима тигри љути И са страшном риком околину буде... И кад човек белу бесконачност гледа, Постојбкну тигра, шакала хијене Ту се осим неба ништа видет' не да, До ли како с' губе у даљини спреда Сараценске Акре градске, суре стене. Под тај браник ладни, што Акру обвхуа, И где локве крви усирене леже, Халебарде страшне љути врх се сија, А чадора платно по ветру се нија То опсада дуга тврду Акру сТеже. Акра немо ћути зидом огрнута, Кога подигоше синовн Медине, За одбрану свога рођенога кута, И на њем је пала многа војска љута, Нападајућ храбро на мрачне зидине. Сад у њојзи челик ватре плама, Све се журно креће; од свих одвојена Под опсадом дугом, остављена сама Себи Ара чека у лажним надама: Да ће помоћ доћи од Светог Камена. А под њоме плахо и чежњиво чека,

Број 11.

Небројена војска, вођством Инглитера; Да б' скинула иго, којим стеже Мека Ту хришћане, она дође из далека Овој Светој Земљи, са даљњег Севера. И ако јој душман темељ разорава, Она опет брани свето свога прага, Где је падб трофеј некадашњих слава, И на то је нека нада озарава, Ма да слутњу слути негдашњег Картага. Када отпор даде, краљ Ричардо смели, Савезничкој целој војсци да опседне Тврдог града Акру, са презрењем вели, Пошто иште вера да се тај град цели Сравни с земљом и с њим те зидине ледне. У Акри за стреле етрижу косу жене, Деца на лукове везују тетиве; И већ из далека смеју се хијене, А шакали страшни урличу и пене, И над Акром лете орлушине сиве... И опсада поче: бацају се стреле, А ломе се копља, грмљава настаде-; Али мирно стоје те зидине беле, Држећи се чврсто као и до селе, И пркосећ смело — не марећ за јаде!!... А Лавово Срце, гласом пуним беса, Довикује војсци да сад не одступа, И глас његов докле свако срце стреса, Под бедем кб снопље падају телеса, И сваки се камен њином крвљу купа. Тако бој се бије; кидају тетиве, И лије се крвца две године пуне; Акра обвијена сва од магле сиве, Јоште прети силом димишћије криве, И са светом снагом своје Пола-луне. Још имаше наду у свога Алаха, Пред зидине њене да ће ђаур прије Пасти, док имадне јоште у ње даха, Него што ће они себи дати маха Да сруше на граду гвоздене капије!,.. После две године, једног тмурог дана, Кад кроз облак сунце расипаше зраке, Кад се сјаху локве крви испред стана Савезничке војске, и кад са свих страна Долазаше јаук уз уздахе јаке!... Ричард рече: „Сита од крваве пене, Ова тврђа откад прети, а да и ми Нисмо камен макли са зидине њене, Ма да смо јој крвљу окупали стене, Као да су на нас гневни елохими...