Недеља

Страна 8

Број 11.

— Моја — одговорих кратко и не гледајући је. — А она башта? — пита даље она, а показује на градину. — Која башта? — Она тамо. — Није то тамо башта. Ово је башта, а то је градина. — Е ? ! - чуди се она. — Откуд да то није башта, кад јесте?

Рредеедник Француеке републике Фалнјер л=уби руку руекој '"царици Ллекеандри Феодоровној.

Тако лепо: није... Па је л' то твоја градина? Моја. А ова башта ? И башта. А цвеће ? Ово цвеће у њој ? И цвеће.

— И све је твоје

? I

питала је опет

она, показујући на градину и цвеће.

— Све што видиш. Она се на то замисли за тренутак, одмахну главом и жмирну очими. — А они лептири што лете по цвећу ? Чији су они ? — упита ме. — То нису моји. — А чији су? ' — Они су...., они су — замуцах ја. То ме је питање збунило, јер му не знадох одговора. Како ти је име? — пита опет она, а прилази ми ближе: Рекох јој. — А знаш ли ти: како је мени име? опет ће она. — Не знам — одговорим ја равнодушно. — Нада. Па седена клупицу. — Шта то правиш? Чамце? — - наставље она запиткујући. — Лађице. — А имаш ли лопту од гуме? — Немам — на то ћу ја опоро. — А ја имам. — Чудо, Боже! И мени ће тата да купи, само ако 'оћу, — кажем јој ја. — Али је моја лопта велика, па шарена. Да видиш само каква је... Тата ми је купио у Београду. И отрча кући, те донесе лопту да ми је покаже. — Глекако је лепа! 'Оћеш ли да се играмо ? — Нећу — одбијам кратко њен предлог. — Сад ћу ја тамо на реку да пуштам лађице. — То није баш лепа игра! — тек ће она гледајући ме љутито. — Е, јес'! Лепша од лоптања. — Није. — Јесте.