Недеља

Број 11. Страна

— Није, није, није... — Јесте, јесте, јесте... Окретох јој леђа, да бих прекинуо препирање. Покупих лађице, изађох на сокак, а она лагано замном, кроз градину, до реке... Јасни и топли сунчеви зраци продидирали су кроз растресите врбове круне дуж реке; лахор је пиркао . кроз речно ждрело и разносио мирис расцветала цвећа из башта и градина, подижући таласе по воденој површини. Пустио сам лађице са обале да их вода носи, а Л и их таласи сагнаше у замршени сплет врбових жила дуж обале и потопише. И докле ја плаках што ми ветар потопи лађице, она се смејала осветљиво поскакајући с ноге на ногу. Радовала се мојој штети, јер не хтедох да се играмо лопте. То ме је увредило. Ја сам јој пришао и — побили смо се. Моји се прсти у тренутку нађоше и уплетоше у њену косу, а она ме јуначки изгребе по лицу. Недељу дана, после овога, није долазила у нашу башту и градину, а једнога дана ето је опет. Баш сам ножем дељао некакав дуг лесковак, а она, видевши га у мојој руци, не затвори за собом капиџик. Гледала ме је радознало дуго стојећи пред отвореним капиџиком. Хтела је да види: да ли сам још љут на њу.

— Да ли се још љутиш? — упита ме најзад, не прилазећи ми никако ближе. Глас јој је био некако звонак и мек. Бар мени се тако учинило. -- Не љутим — одговорих јој, и ако ни сам не знадох зашто јој тако одговорих. — А што смо се побили? — Ништа. ■— Кажи : Бога ми ! — Бога ми. И што сам те изгребла?

САСТАНАК У ШЕРБУРУ Фалијер дочекује цара Ј4икопу на фрамцускоме ратноме броду „Галилеју" за време смотре над флотом.

Моје очи запламтише гневом. То није требало помињати, јер ме је вређало. — 'Ајд' кући ! — викнух- и попретих јој оним лесковаком. — Нећу — одговори она мирно, не померајући се с места. — Одма'! — Нећу. — Што си ми дошла? — Да се измиримо. — Нећу с тобом да се мирим.