Недеља

Број 14.

Страна 15

пој девојци бије срце за њиме, коју он баш ни мало не познаје. Дебела жена прекрсти руке и смејаше се, као да је он начинио какву досетку. „Али молим вас, господине испекторе, ви ипак станујете пола године у кућу, на истом спрату, једно поред другог! Ту одмах госпођа Обермајер и њезина кћер! И ви сте је увек поздрављали тако пријатељски!" „Тако, тако, она се зове Ида?" „Да, и ја вам казах: права душа од једне девојчице. Какво има добро срце! И како је плакала, када је господин инспектор изнесен из дрошке (лака кола)! Самртно бледа је била, док доктор опет не беше отишао". Ово топло интересовање, које му тако са свим неочекивано било указано од једног женског бића, имађаше за добродушног, усамљеног човека, природно, нечег дирљивог. Стога не могаше одбити сурово малу пажњу, која му је била указана од његових суседа Обермајерових, премда нерадо примаше услужности. Шиљали су му освежавајућу чорбу с месом, јер је у гостионици није добио; или госпођица Ида је пекла уштипке, које би он, може бити, пробао уз кафу; госпођа Обермајер питаше: да ли би се не могла о чему побринути, да иде у варош; или: господин испектор има зацело времена, да се занима „Летећим Листићима", од којих има неколико свезака. Пошто је био тако једну недељу дана бомбардиран малим љубазностима, дође сама госпођа Обермајер са врло учтивим поклонима и врло љубазним изразима: како се бринула за свог пријатељског суседа, како се радује, што му је боље. Када он не могаше прећутати своје нестрпљење због мирног лежања, предложи му она благонаклоним гласом, да ако хоће, да му њезина кћи што прочита, то би била ипак мала промена. Ова понуда нешто збуии Густава, али се добра дама нешто брзо пожури, и додаде: „Ја ћу доћи, наравно, с њом, и сешћу сасвим мирно у каквом кутку, јер се сама моја Ида, не би смела одважити да дође једном господину." Густав беше зловољан и као убијен. Жељно ишчекивано писмо од Марије у овој недељи беше изостало. Баш сад први пут када јој је казао своје име. Он на то гледаше, више него као прост случај. Можда се журно о њему распитала, могла је имати сроднике у Минхену. О његовом гласу не могаше се ништа рђаво јавити, али је међутим, могла сазнати, како је ружан, да већ броји тридесет и седам година, и да њој не приличи. Зловољан паде у расејаност, због у пола заказане посете. Он тачно никада није ни видео госпођицу Иду, и беше сад у неколико поражен њеним погледом. Девојка, која га аотајно љубљаше, што беше нешто свакако нозо за њега, те зато не могаше разумети омрзнуту наметљивост мајке. Беше опетнешто збуњен, кад је после подне ушла госпођа Обермајер, праћена од своје кће-

ри, која беше тако лепо обучена и очешљана, као да улажаше у какво велико друштво. Мајка понови своје уверавање, како би се њена кћи веома радовала, кад би смела што год да прочита господину инспектору. Сама девојка гледаше у под и беше врло мирна и плашљива. Али ова стидљивост, коју он потпуно разумеде, и која се тако пријатно разликоваше од материне наметљивости допаде се Густаву. Он пресрете пријатељски стидљиву госпођицу, која у јасно сивој одећи са фино накудрављеном плавом косом, заиста причињаваше врло пријатан утисак, и посматраше је испитивајући и продирући, док му она са школским нагласком читаше из Готфрида Келера. Добром оку мајчином, која ту сеђаше с плетивом, не измаче ни један поглед. Кад је Густав затим захвалио Иди, с неколико похвалних речи за њен труд, госпођа Обермајер брзо узвикну: „Да, она је увек доносила најбоља сведочанства из школе ! Већ у школи сам од мог детета имала радости ! Нема веће среће од добро васпитане кНари! Она је штедљива и кућевна, то јој заиста морам рећи, и ако је она моје дете!,, С понизним улагивањем окрете најзад вратима и обећа скори повратак. После неког времена, док је Густав још размишљао о загонетно затвореном лицу много хваљење Иде, дође чувар и церекаше се. „Ви сте необично весели, Шмиду!" рече Густав. Човек се сад насмеја гласно: „Ја сам баш сад био у соби за угљен и чуо сам све, што су људи говорили по својим собама. И ту је госпа Обрмајер са својом ћерком обукла са свим другу свилу, него као пре, када сам их увео. „Ти глупакињо, лудо!" викнула је госпа, и ја мислим да је госпојица Ида добила један врућ шамар. „Мислиш ти, да сам ти за бадава купила лепо одело ? Шта ти то користи, ако се и ти после понашаш тако млитаво и направиш лице, као да не можеш бројати ни до пет!" — Тако се то казало и говорило!" Овај поглед у суседну породичну сцену утврди Густава само у сумњи, која му беше већ лако расветљена, и кад идући пут Ида повуче своје стидљиво устручавање и њега погледа кокетно, што је изгледало вештачки и наморано, усиљено, тада се он назва старом будалом. Како је могао и само један тренутак веровати у потајну наклоност? Госпођа Обермајер хтела је удати кћер, настојниковица је била помагачица, а девојка се морала трудити, да му се допадне. Он имађаше непријатан предосећај, као да му је претила опасност, као да су биле за њега спремљене замке, у које се могао уплести при првом несмотреном кораку. Беше љут на самог себе, што се упустио с њима, те да прими толико много услужности. Како да се ослободи сада тих људи? Није се могао сад понашати сурово. Ово оружје му је укратила