Недеља

Број 14.

Страна 17.

сета сроднима, и да хоће по сваку цену да избегне питања тет-

кпна, коју је на сваки начин, каква стара пријатељица известилавећ о тајној корссподенцији. Писмо беше од свег срца поверљиво као сва ранаја. Ах, како се Густав кајаше, што је учинио малу превару са сликом! Она је ишла за Карлсруе, а он је морао за Вилдбад! Не беше ли то једно сасвим значајно сретање? Сама их судбина гураше једно другом, на свега неколико часова растојања, и они су требали имати само храбрости, да савладају овај последњи остатак раздвајања, првим згодним брзовозом. Да, он беше принуђен, да предложи госпођици сусрет, кад јој јави своју будућу адресу, и она из тог види, како је он од једном био близу. Ах, и он би је тако радо видео! Кад би се само начинио невидљивим, кад би само где год могао да се појави пред њом, прерушен ! Кад је затим растанак, од обе суседке, које му нешто тужно рекоше „збогом", био срећно изведен до краја, пређе га неко право беснило од храбрости. Ствар се морала једном свршити — овако или онако. Он није хтео више V стари стан. Треба се одлучити, да ли да т кову

Сликарека берза у Бареелони (месту поновних немира у Шпанији)

Густаву беше отезање по вољи. Међутим он би ипак био толико опорављен, да јој не би морао још и нахрамљивати ; само је још то требало. Кад би купатило учинило чудо, и кад би се могао дићи из изворских таласа за подмлађивање и улепшавање! У колико се више ближио дан пун догађаја и заједничке будућности, у толико више губљаше Густав храброст. Могао је сад опет ићи без штапа, имао је свежији изглед, него после собног затвора, али он не беше ипак, пркос елегантнога одела, у коме се губио, и лепе хравате и финих рукавица, дражесни просилац за двадесетогодишњу девојку. Она му је писала, да ће првог маја дневним возом доћи у Форнхајм Какав диван дан за састанак беше први мај! Целу ноћ није могао ока склопити од узбуђења. Али кад се пре подне хтео кренути на станицу, дође телеграм: она је доцније пошла и с тога ће на жалост

природа, а његово .нежно одбијање изгледаше, да ће остати неприметно. Отићи даље, и то не беше могуће, јер још увек је био у собном затвору. Као под опсадним стањем изгледаше он себи, са непријатељем до врата. Најзад му указа лекар спасење из овог мучног положаја, и учини крај овим ,'увек мучним читањима, пошто изјави, да болесник безусловно мора у Вилдбад, ако неће да остане хром. Густаву је било заиста врло непријатно, што је морао тражити тако велико одсуство, али се на овај начин опрости и Обермајерових. Пред одлазак доживе још једну велику радост. Добио је опет једно писмо од Марије. И она беше болесна, не могаше изаћи, и ни пошто није смела поверити адресу с његовим именом ком обвезном слузи, који би хтео издати њеној љубопитљивој тетки. И онако се шушкало у кући, да она сваке недеље диже са поште писма за себе; чиновнички старешина, који јој сс свакипут подругивао, постао јој је тако омрзнут, да моли господина Еберта, да јој иду1ш пут пише у Ландон, а после тога у Карлов Мир (Карлс - руе), где има неколико по-

кућу са женом, или опет момачки у ком другом крају вароши. Питао је госпођицу Марију: да ли би јој било по вољи, кад би он дошао у Карлсруе, или, да ли би хтела изаћи у сусрет на некоју станицу, да га пресретне. Она изгледаше узбуђена од ове одлуке, која тако изненада дође, и писаше му сасвим отворено, како јој је омилило дописивање, како сваку промену гледа са страхом. Али он би се с правом љутио, кад би се она одупрла једноме сусрету, кад се већ једном тако далеко упустила. Али хтела је по сваку цену избећи поговор, то би било неизбежно, кад би у Корлсруе, где она седи међ својим сродницима, заказала тајни састанак. Радије је хтела при повратку кући обилазити преко Форнхајма, где би је могао дочекати на стцници јсдног још ближе одређеног дана.