Недеља

Страна 10.

Број 14.

•х* * Смејо сам се оном искушењу Што га ситна садашњица рађа, И свој холо дочеканој тузи Што ми вољу и дух не погађа. Прежали се низ чаробних дана, И чар свега што волесмо жудно. Једно само заболи ме љуто: Што сав занос оде узалудно? Зар су била наивна прегнућа У којима беху светли дани ? Зар све време исмејати мора, Што не може прошлост да сахрани ? Владимир.

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ НОВЕЛА Хенрика Сенкијевића — Како сте газда Јуст? — А мој новац? — О мој златни газда Јусту имајте стрпљења. Шта да чиним јадница? Мужа су ми уапсили, морам за њега глобу да платим, а не умем да се помогнем. Било би боље, да сам цркла, него што се овако мучим. Причекајте ме, добри газда Јусту. Поче да плаче и саже се, те пољуби гојазну, црвену руку Јустову. — Чим се врати спахија узећу од њега на зајам, те ћу вама вратити. — А одакле ћете платити казну? — А зар ја знам? Ако нема друге помоћи продаћу краву. — Позајмићу вам ја. — Нек вас Бог благослови за то, добри газда Јусту. И ако сте Лутеран ипак сте добар човек. — Знам, али ја не позајмљујем паре без камате. — Знам, добро знам. — Е па онда издаћете ми облигацију на све. — Добро, драги газда Јусту. Нека вам Бог плати за вашу доброту! — Чим стигнемо у варош ми ћемо дати, да нам се један акт напише. Био је у вароши и дао је да се напише акт. Пре тога била је Магда код попа, да тражи од њега савета. Али шта се

може ту саветовати ? Свештеник је рекао како је рок веома кратак, како је камата скупа, велика, и како му је жао, што Јачински није код куће, јер кад би он био ту, јамачно би помогао. Магда није могла чекати да прода стоку и зато је пристала на погодбе Јустове. Узела је зајам од двеста талира, а то је два пут толико, колико је имала да плати на име казне, јер је требало да остане и у кући пара, како би се економија могла водити. Бартек, који је због важности облигације морао и сам да је потпише, учинио је то у затвору. Ради тога била је Магда код њега. Победилац беше страшно погружен и болан. Хтеде да напише жалбу и да у њој изложи све, што му је неправо учињено, али му то недопустише. Чланак немачког „Познањскога Гласннка" онерасположио је све више власти према Бартеку. Није никакво чудо, што га је то поразило. — Сад ћемо сасвим пропасти, рече он жени. — Сасвим, сасвим, додаде жена. Бартек се прибра и поче нешто да размишља. — Мени се наноси страшна неправда, рече најпосле. — А Беге гони наше дете. Ја сам ишла да га молим, а он ме је још и изгрдио. Сад су у Погњебину Немци господари. Не боје се никога. — Разуме се да су сада најјачи, одговори Бартек смућено. — Проста сам жена, рече Магда; али ја ти велим: Бог је још јачи. — Он нам је једино уздање, рече Бартек. Неко време ћутаху обадвоје, а за тим запита он: — А шта је са Јустом? — Ако би Бог дао да летина буде добра, онда ћемо моћи ваљда да га исплатимо. Можда ће нам и спахија помоћи и ако је и сам код Швабе задужен. Још пре рата је речено, да ће он морати да прода Погњебин, осим случаја, ако би се богато оженио. — А хоће ли скоро да се врати? — Ко би то могао знати. На спахилуку држе да ће се ускоро са богатом младом вратити.