Недеља

Страна 10.

Број '6.

Кламеран, који је био плаховитији од Раула, отпочео је први разговор. — Пре свега, господине, поче сурово; хтео бих знати с ким имам част говорити. Међу тим харлекин се зарекао да ће целу ствар до краја представљати као костим-балску спрдњу и шалу, па је према томе и одговорио. — Ви тражите моје документе, сињордужде и ви господине љубимче. До душе имам докумената, која би ме могла оправдати, али она се налазе у рукама општинског представништва, заједно са мојим именом, презименом, годинама, занимањем, родним местом и особеним знацима мојим. Кламеран се бесно покрену па га прекиде у говору. — Ви сте учинили вечерас најподлију нискост. — Зар. ја, господине дужде? — Да, ви! Каква је оно гадна историја, коју сте мало час испричали? — Гадна!... то само ви велите, али ја, који сам је измислио.., — Доста, господине, имајте толико одважности, па признајте, да цела ваша прича није ништа друго до срамна намера противу госпође Фовеловице. (Наставиће се).

Прошлоет — МАРТИН ДОДА-ИВАНАЈ —

Одавно је прошло доба — само не знам да л' ћу моћи Да покренем болне живце, без крепости, заморене Кад сам, тишмом занесених снова мојих мајске ноћи, Страсном жудњом ишчекив'о под прозоре • отворене.... Да л' ћу моћи прошлост бледу, што одваја часе страсти, Оцртати — кад сам чежњом целивао усне њене И жар ока испијао — за које би могло касти Срце моје осећајем ове миле успомене —? Хоћу л' моћи да оживим речи њене што дрхтајем

Узбурканог срца тада говораше тихо мени Кроз ноћ ону пуну тишме, када срце уздисајем Шапуташе, да смо били самом себи остављени? Хоћу л' моћи да освежим миле часе оног ~ доба, При помисли, да сам тада мрсио јој косе бујне; Додељени пехар кад смо испијали до дна оба, Усхићењем уплашеним љубио јој усне рујне? Авај! то је давно било... видим и сам нећу моћи Да покренем болне живце, без крепости, заморене Кад сам, тишмом занесених снова мојих мајске ноћи, Страсном жудњом ишчекив'о под прозоре отворене 7—V—909. Београд.

ШТА СЕ СА МНОМ Д0Г0ДИЛ0 док СУ ИЗГОВОРЕНЕ ТРИ РЕЧЦ ЈЕДНА ФАНТАЗИЈА —

Ја сам дакле умро; ја сам мртав? Дуго сам се борио великом болешћу — док јој не дође крај. — Сва моја родбина стојала је плачући око моје постеље. —- Лекар је узео моју руку пажљиво исчекујући ударце мога пулса који су престали да кудају. Као из даљине чуо сам речи лекареве: „Све је свршено. Овде нема више помоћи, ако он..." Даље нисам више ништа чуо. Преко очију ми се навукла црна густа магла, а кроз тело ми прође ладна струја. Као са гвозденим јаким кљештама стеже. ми се срце и задржа куцање. Тежак терет неки притиште ми груди, а нека невидљива сила обви ми се око врата. Хтео сам викати али нисам могао. Затим сам изгубио свест и обавио ме је ноћни мрак. То је била смрт! Знао сам сад да сам умро. Знао сам? Како сам то могао знати, и како је то у опште било могућно знати? Зар то мртви могу знати? Могу ли они мислити? Изгледало ми је да могу. Био сам уверен да сам умро, па ипак сам осећао да имам још своје ја. — За друге сам био мртав а за себе не. Лежао сам мртав у кревету. Неко од мојих рођака приђе и заклопи ми укочене очи, — све сам то сам видео. Па да, ја сам то све