Недеља

Број 16.

Страна 11.

лепо видео јер сам стојао међу мојим пријатељима и рођацима и гледао како брижљиво намештају моје мртво тело. Положише ме на одар и искитише цвећем и венцима. Ожалошћени почеше долазити и одлазити. Ја сам једнако био међу њима. Спазих личности, са којима сам за живота био у завади. Видео сам како се претварају пред светом, бајаги моја их је смрт много потресла и ожалостила. Однесоше ме из куће. За време пратње ишао сам једнако поред сандука. Стигосмо и на гробље. Код једног отвореног гроба застадоше сви. Свештеник ме опоја. Неко од мојих пријатеља држао је надгробни говор у коме је било много фале и набрајања мојих врлина које у животу нисам имао. Сви присутни изгледали су веома тужни и жалосни. Многи су и плакали. Ја нисам плакао. Хтео сам викати : „Шта хоћете сви ви? Та ја сам још овде, овде међу вама. Ово је свб опсена!" Али ме нико није ни погледао. Сасвим природно, јер ја већ нисам био више жив. Гробари почеше земљу загртати, која је са лупњавом падала на сандук, а сваки од присутних бацио је пре поласка у гроб по грудвицу земље. Свештеник очита још једну кратку молитву па се и тужна церемонија сврши. Свет се поче разилазити, сваки својој кући. Ја сам био избрисан из листе живих... Код мог гроба остао сам ја сам, посматрајући га дуго. На послетку се и ја реших да одем. Изађем из гробља и пођем у — варош. Дуго сам ишао кроз улице мени добро познате. Сретао сам познанике и срдачно их поздрављао, али ме нико није отпоздрављао. То ме ни најмање није зачуђавало, јер сам ја лежао већ у гробу — био сам дакле мртав за свет. Механично се упутим на железничку станицу. Хтео сам пошто по то, да одем из ове вароши. Нешто ме је терало у далеки свет. Нико ме није ни задржавао ни ословљавао; за то сло 6 ојно пређем преко перона и уђем у брзи воз, који се баш тада спремао са.полазак. Путници су улазили и излазили. Све је око мене живело, само сам ја.био мртав. Нико на мене није обраћао пажњу нити се на мене освртао. Кондуктер уђе да прегледа карте, мене и не погледа. Воз се крене, изађе из станице и поче свом брзином да јури преко њива, кроз шуме, преко ћуприја, кроз тунеле, вароши и села. Све даље и даље ишао сам незнаном циљу. — Колико сам тако путовао не знам. Нејасно ми је било мислити и определити се, — то је земаљско дело; ми мртви на то немамо права. Механично, као што сам у воз ушао, тако сам из њега и изашао. На усамљеној станици једне мале варошице, где нисам познат био в и никога није било који би ме могао известити где сам, али и да је било кога, не бих

тражио обавештења, јер сам се већ научио да међу живима као мртав пролазим. Мало подаље од станице стајала је једна прилика окренутих леђа. И не погледавши је, хтео сам поред ње проћи, али се она у тај окрете и ја у њој познадох мога пријатеља који је пре 15 година умро. Не осетих ни најмањи потрес кад ми он приђе и пружи ми руку говорећи: „Но, зар си ту већ једном; ја сам те очекивао®. Сасвим појмљиво зашто бајаги не би могао мртав мртвога очекивати ? Мој пријатељ махне ми руком да пођем за њим. Ћутећи идосмо кроз ноћни мрак. По сватању живих морала је оити ноћ, јер сам све предмете око себе једва распознавао. Не знам колико смо тако кроз мрак и маглу ишли док не стигосмо до једне усамљене кућице, у пустом пределу. Мој пријатељ извуче кључеве из џепа. Једрим од њих отвори врата и ми уђосмо. У предсобљу нас дочека псето које се поче око нас умиљавати весело вртећи репом. „Није ли ово твој стари Каро ?" запитах пријатеља. „Јест, то је Каро 1 ', одговори он, „остао је веран своме госи и после смрти; он је већ одавно липсао, мој добри Каро, иначе не бих могао бити овде код мене". За мене је то било сасвим разумљиво. Мој ме друг за тим одведе у неку собу, у којој сем астала и две столице није било ништа више. Једна воштана свећа горела је на столу и слабо осветљавала цео простор. Он ме понуди да седнем, па се за тим удали. Вративши се кроз кратко време донесе две чаше и неколико флаша вина. Све то остави на сто, седе на спрам мене за столом, напуни чаше вином и рече: »Тако, драги брате, сад ћемо пити, пити и веселити се, као што смо чесго радили за време нашег негдашњег заједничког живота". Куцнусмо се и почесмо пити. Расположење је у први мах било веома слабо, али је вино чинило своје. Постаоосмо веселији. Почесмо причати о разним доживљајима из нашег некадашњег заједничког живота, и то нас јако расположи. Мој пријатељ поче да распитује за све догађајеза прошлих 15 година, које је он у гробу провео. Наши разговори постојали су све живљи, осећаји све јачи, — вино је своју дужност вршило Мој друг поче да певуши неку стару ђачку песму још из времена нашег заједничког школовања. — Ја му се придружих. Постајасмо све веселији. За тим расправљасмо и научне стваре, и том приликом видех, да је мој друг много заостао и да појма нема о разним проналасцима за последњих 15 година. Стално ми је противуречио те се наљутих. Одговором му никад не остпдох дужан, казавши му да су његови погледи застарели и да је у свему заостао.