Недеља

Страна 12.

Број 16.

Више му није требало. Ми се почесмо препирати, и на послетку се грдно посвацисмо. У тој свађи приметим да му се изглед лица ужасно променио Његове мирне и благе црте добише израз дивљачки, а очи му издаваху непријатељско раздражење. Одједном удари руком о сто, зашкрипи зубима и пиштећим гласом викну: „Чујеш, ја видим да ме ти за будалу држиш и мислиш да ти верујем да си мртав! Ти ниси умро већ си се прошверцовао у наше Царство само да све проштудираш". Ја сам га уверавао да сам збиља умро, и да је мој гроб већ затрпан, да ја лежим исто тако дубоко под земљом као и он. На то се он поче гласно смејати и викати: „Лаж, ништа друго већ само гадна лаж. Ти си варалица и шпијун, кога су живи мртвима

вене варнице. Чаше и флаше претворише се у ужасна страшила, претурајући се на разне начине све ближе мени, док не поста толика, да се сва соба испуни њима. Лежао сам у сред те гужве грозних страшила и хиљадама песница удараху по мени и стезаху ми тело. У ушима поче да ми зуји; пред очима да се све окреће у ковитлац. Предмете не могах разликовати. Осетих како ми мозак почиње да кључа и да ми тело добива надмоћну силу. Ужасан крик оте ми се из груди. Још један јак отпор и ја се ослородих свих напада. — Свршиће се —

м® ш

Груж код Дубровника

послали да нам тајне измаме. Али ти то неће ништа помоћи. У живот се више нећеш вратити, кад си био толико дрзак да се у тајне мртвих увучеш онда си сад паш". Говорећи то његова прилика поче да расте; црте му добише ужасан израз, а очи му севаху лудачким пламом; руке му постадоше све дуже и дуже, па се опружаху према мени ц,а би ме дохватиле. Одједном као челичне карике обвише се око мога врата. Први пут после моје смрти осетих страх, покушах да вичем али не могадох Почех се са њиме хрвати али у том тренутку цела соба оживе неким створењима што лете. Изгледаху као нека чудовишта, која се на мсае страховито кезе. — Његово псето порасте ванприродно, и искежсних зуба лајаше непрестано на мене. Слаба светлост воштане свеће поче ширити велики пламен на све стране, избацујући цр-

Снимак г. Стојшића, агронома (Ириг) ЈОВАНКИНА БОЛЕСТ — ЕШШЕ ЕОВДК1ЕШ, —

Када је Валентин Савари, сликар, био сам са доктором у малом салону до спаваће собе, запиткиваше га бојажљиво: — Па, рече, шта мислите? Доктор заврте озбиљно главом и одговори: — То је нервна грозница; не могу ни зашта одговарати. — Јованка има нервну грозницу! узвикну Валентин. — Грозницу у високом ступњу; она ће трајати дуго. Ваша млада супруга стављена је у рђав положај; она је малокрвна и врло нежна, потребује много неге.