Недеља

Страна 2.

Врој 16.

се овај диже, приђе једном сандуку п извади отуд повећи свежањ хартија па га пружи Мадлени. — Гле, гле, рече Вердире, каква је ово игра? То су јамачно писма, која би могла компромитовати госпођицу, па их тражи натраг. Мадлена је узела свежањ, али није изгледала још задовољна. Изнова је почела говорити, понова је наваљивала на Раула и понова је молила. Раул је одбијао, а Мадлена је бацила свежањ на сто. Ове хартије изазвале су страшну радозналост у Вердиреа. Онако растурене по столу посматрао их је и видео је да су разне боје: плавкасте, ружичасте, зелене. — Не, не варам се, рече Вердире, то су заложнице. Између растурених хартија, Мадлена је издвојила само три. Савила их и турила у шпаг, а остале је нрезриво оставила на столу. Овом приликом видело се да збиљски намерава поћи, јер на њену реч Раул је узео лампу да јој присветли. Вердире је видео доста. Смотрено се спустио низ мердевине, рекав у себи: — Каква ли је то срамна тајна, која се скрива иза ових заложница. Пре свега ваљало је уклонити мердевине. Раулу је лако могло пасти на ум да по одласку Мадленином обиђе око куће, па и ако је густа помрчина, да примети мердевине, наслоњене на зид. Проспер и Вердире брзо су спустили мердевине, не пазећи ни најмање хоће ли поломити цвеће или не, па су се повукли у засенак, откуд су могли лепо видети кућна врата и капију. Готово у оном истом тренутку кад је Раул с Мадленом сишао у предсобље, Проспер је видео где је Мадлена презриво одбила понуђену руку Раулову, што је ојађеном срцу Просперовом послужило као прави мелем. Али ово презирање није ни мало изненадило Раула; он је само мануо руком, као кад би хтео рећи: како вам је драго. За тим је испратио Мадлену до капије, па кад је она изишла, он је, капију закључао и брзо се вратио у собу. — Сад, господине, рече Проспер, кога

је неизвесност морила; сетите се свога обећања па ми реците истину, ма каква била она. Не бојте се ничега, ја сам довољно снажан. — Овом приликом прикупите снагу, да вам радост не нахуди. Најдаље за месец дана па ћете се љуто кајати за вечерашњу увреду, коју сте нанели Мадлени. Стидићете се, што сте се једном усудили помислити да је она Раулова милосница. — Али тако је изгледало, господине, и сами ћете признати. — Ах, окајте се тога. Што је привидно, не мора бити и стварно. До сто врага! Подозревање, било оправдано или неоправдано, мвра имати своје здраве основице. Али оставимо се тога, одавде нам ваља ићи. Видео сам добро да је онај нитков Раул закључао капију, морамо се, дакле, вратити оним истим путем, којим смо и дошли, и то одмах. — А шта ћемо с мердевинама? — Остаће тамо где су, јер и иначе познаће се по нашим стопама, да је неко долазио. Мислиће јамачно да су лопови долазили. За тим су прескочили преко зида. Нису коракнули ваљда ни три четири корака кад су понова чули да је неко откључао и опет закључао капију, после чега чуше мушке кораке, који се упутише према станици. Кад се кораци удалише, Вердире се окрете Просперу: — То је Раул. Газда Јосиф Дибоа испричаће нам разговор Раулов са Кламераном, код кога се Раул сада упутио да му да рачуца о отоичашњој сцени. Вердире ућута. Тако ћутећи ишли су неколико тренутака један до другога. Вердире се трудио да доведе у везу прекинути низ логичких закључака. — Каква ли је могао имати разлога Лагорс, да он, који тражи само уживања и игре, узме овде у Весинету ову удаљену кућу за свој стан? — Јамачно за то, одговори Проспер, што одавде до новог стана Фовеловог на сенској обали нема ни пуних четврт часа. — То се може разумети лети, али сада? — Ах, зими има он свој стан у Паризу; шта више преко целе године држи по једну собу.