Недеља

Број 16.

Страна 3.

Све то Није било довољно јасно за Вердиреа. — Сад само да нађемо наша кола на свом месту. Железницом не можемо ићи, јер бисмо се морали видети с Раулом. Ма да је протекло више од два часа од онога доба, кад су Вердире и Проспер сишли с кола, кочијаш њихов ипак је још једнако чекао пред механом, коју му је означио Вердире. Кочијаш није могао одолети искушењу, да промени стотинарку, коју му је Вердире дао. Ручао је и пио вина; вино му "се допало и он је остао. Кад их је спазио веома се обрадовао. Бар не мора да се враћа празан у Париз. Само га је мало изненадило стање и изглед њихов. — Ах, викну зачуђен, како изгледате! Проспер је просто одговорио да су били у походи код једног свог пријатеља, па су заврљали, пали у неку јаму, верали се по мраку и покисли, па морају изгледати такви. — Е то је већ нешто друго, рече умирени кочијаш. Бар тако је изгледао да је умирен, а ко би знао, можда је у себи помислио, да су ова двојица покушали ако не и извршили какво неваљало дело. Гости механски очевидно су били тога мишљења; то се лепо могло видети по њиховом лицу, Али Вердире пресече накратко сваки даљи разговор о томе. — Хоћемо ли поћи ? запита опоро. — Одмах, грађанине, одговори кочијаш; само да платим, па да идемо. Седите на кола. У повратку пут је био и дуг и досадан. Проспер је у први мах покушавао да разговори свога сапутника, па кад није успео у томе, заћутао је и сам. ЈБутио се на самога себе, што да је потчињен вољи овога човека! Физичке околности само су увећавале Просперову досаду. До коже покисао, дрхтао је од хладноће. Вердире је био потпуно незадовољан самим собом. Овај последњи чин, који је по његовом плану требао да учини крај свакој

даљој нерешљивости, сад је још више заплео ствар. Конци, које је мислио распредати, покидаше се у његовој руци. Догађаји су, истина, остали они стари, али околности су се измениле. Није умео да открије, какав је тај општи узрок или какво је то морално или материјално саучесништво, које спаја и везује најважније јунаке његове драме: Фовеловицу, Мадлену, Раула и Кламерана, те они сви слошке и заједнички делају. У његовом неуморном уму, у овоме магацину лукавства и препредености тражио је узрок, који би могао расветлити целу ствар. Била је поноћ, кад су кола стала пред Аранђелом , и Вердире повратив се из својих мисли, тек се сада сетио да прошлога дана није ручао. Срећом госпођа Александра чекала је на њих, па им је за часак спремила вечеру. Начин, како је угостила Вердиреа, био је нешто више од обичне предусретљивости и пажње. Проспер је лепо приметио, како је гостионичарка с неким страхопоштовањем дворила његовог друга. После вечере Вердире се диже. — Сутра се нећемо видети, рече Просперу; али у вече бићу опет овде. Имаћу ваљда среће, да нађем оно, што ћу потражити на балу господе Жандидијера. Проспер се забезекну. Како ! Зар Вердире мисли да оде на забаву најбогатијих париских банкара? Дакле због тога је он ишао код кројача! — Зар сте и ви позвани ? запита Вердиреа. — Још нисам, али бићу позван. Колике се противности скривају у људској природи. Проспера су сатирале најтеже бриге, па ипак није могао да одоле срцу, а да не рекне Вердиреу: — О, како сте срећни! Сутра ћете видети Мадлену, која ће се појавити у костиму краљевске дворкиње, па ће бити лепша но икада до сада. IV Палата браће Жандидијера налази се на тргу светога Лазара. Били су знаменити банкари, које су, и без чаробног сјаја њихових милиона, уважавали.