Недеља

Број 17.

Страна 11.

луд је прикупљао мисли, није те није могао да нађе директиву за решење... Два пениа! Какве податке могу они дати о трагу несталога енглескога племића? Разгледао их је, посматрао их је са свих могућих страна и са разних положаја. Употребио је чак и микроскоп... Али узалуд све, ни најслабији зрачак светлости да сине у лобањи његовој. Око подне је већ сасвим малаксао... Није могао више ни да погледа на пение... Они су му се подсмевали и ругали. Искрљештили се на њега и смеју ли се смеју због његове невештине. Време је невероватном спорошћу протицало. Три... четири... пет сати... Сад се већ више не хте ни бавити разрешењем ове загонетке... него је само мислио на неизбежну смрт двоје заљубљених. Јадница, како се љуто преварила, што је њему поклонила своје поверење. Денман Крос називао је себе варалицом и лупежом, који примора људе да му укажу своје поверење, а он их у одсудном часу оставља на цедилу... Доби чисто вртоглавицу... преста му и дисање... дошао је близу до душевнога растројства... до лудила. У пола шест већ није могао више да остане код куће, почео га је гушити ваздух... брзо је натукао шешир на главу и одјурио без правца и без циља... — Свршиће се —

Пробуди ее, чедо...

Пред вечну смо твоју дошли кућу, чедо отвори нам врата... — Донела ти мајка шарених лутака и још много других лепих играчака, и сувога злата: да окити твоје нежно чело бледо отвори нам чедо! Отвори нам двери, бар за часак само да дубину мрачну само сагледамо: да видимо душо румен твога лица, да видимо, срце, сјај твојих зеница, да љубнемо уста рујна твоја мала што су тако мило, слатко шапутала и тепала оцу, и тепала мами, отвори нам чедо — ми смо тако сами! Отвори нам Мило да те бар видимо, понуде ти разне ево доносимо...

Отвори нам злато — п \ још сунце сија, још лахорић цвеће лелуја и нија, још весела тица слатку песму прати, још ће љупко сунце дуго, дуго сјати, пробуди се чедо — још је рано спати! Та још живот дише у околу, ено: још је небо плаво, плаво и румено, још је лишће свеже, свеже и зелено, пробуди се чедо наше намучено! Пробуди се, Мило, ручице опружи боли ли те нешто ? — хајде се потужи: јел' ти топло сине, или тн је зима? реци душо нама! Та још места има многом горком болу у нашим срцима! Још последња капка исцеђена није, још уморно срце полагано бије; још је топла сине наша суза свака... Реци мило дете — јел' ти земља лака? Ил' зар никад више неће осмех мио затрептати љупко са твојих усана? или зар је над наш само санак био, а твој живот — уздах нежнога љиљана што је тако тио, лако одлетио у сусреће другог, вечитога дана ил' вечите ноћи? Ил' хоће ли доћи онај срећни часак, када ћемо и ми видити се тамо у сјајној висини? Или можда доле у мрачној дубини где пауци преду своје танке нити? — Можда ће ти, сине, ондалакше бити?. О ! да нам је лећи поред тебе, Мило тако би нам добро, тако слатко било!... Београд. Душап Караџић.

ШТА СЕ СА МНОМ Д0Г0ДИЛ0 док су ИЗГ0В0РЕНЕ ТРЦ Р е ЧИ ЈЕДНА ФАНТАЗИЈА Превела Зорка П. Манојловићка

(Свршетак) Сва^ ужасна чудовишта устукнуше назад. Искежено лице мога умрлог пријатеља доби опет свој стари миран изглед. На место ужасног џина, стојала је предамном обична појава мога пријатеља. Само око његових усана играо је подругљив осмех који, кад ме погледа, постаде одмах оштар и заповедан. Затим ми рече посматрајући ме оштро : „Нек ти ово буде опомена, да не тераш са мртвима Ак шалу. о си збиља мртав, онда припадаш нама; а ако ниси, онда то добро криј од нас, јер у живот натраг не сме од нас нико, ко је једаред бадио поглед у ово мрачно царство смрти. А сад