Недеља

Страна 2.

Број 17.

На овако разложан говор није се могло ништа одговорити. Кламеран се трудио да се извуче из шкрипца. — Пријатељ сам Фовелов, рече најпосле; па сам на основу тога имао права да заштитим добар глас његовог имена баш као и свог рођеног. Ако то није довољно разлога за вас, онда морам додати још и то, да ће ускоро његова породица постати и моја. — А? — Тако је, господине, најдаље после петнаест дана венчаћу се с госпођицом Мадленом. Ова новост тако је изненадила харлекина, да се он са свим озбиљно збунио. Међу тим то је трајало само неколико тренутака. Дубоко се поклони, а на ус 1 нама његовим заигра ироничан осмех, али тако неприметан, да га она двојица нису спазила. — Честитам вам, господине, рече харлекин. Не узимајући у обзир да је госпођица Мадлена вечерас краљица забаве, она ће вам уз то донети још и пола милиона мираза. Раул Лагорс је забринуто и нестрпљиво слушао овај диалог између Кламерана и харлекина. — Е доста од свега тога разговора, рече најпосле презриво; једино што видим то је, да ви, господине лудаче, имате дугачак језик. — Може бити, мој лепи господине. Али рука ми је још дужа. И Кламеран се трудио да прекине овај несносан разговор. — Доста, рече ударив ногом о под; од таквог човека, који се крије иза маске, не можемо захтевати никаква изјашњења. — То зависи од вас, сињор-дужде, ако сте радознали можете дознати од домаћина ко сам... само ако имате одважности за то. — Шта, господине, зар се ви усуђујете... викну Кламеран бесно. Раул га нагло трже за руку, те се господин сопственик самокова уздржа од псовке, која му је била већ на уснама. Раул се поплашио да се не изроди свађа па можда и бој на самој забави. Харлекин ућута за часак, ишчекујући да Кламеран настави разговор.

За тим се пакосно насмеја па се наже ближе Кламерану и шану му на уво: — Ја сам, господине, присни пријатељ вашег покојног брата Гастона. Био сам његов саветник и повереник његових последњих надања. Ове просте речи као да су громом поразиле Кламерана. Пребледе као смрт, руке испружи преда се, као да је пред собом гледао какву ноћну авет. Хтео је да се ограђује, да одговори, да^рекне неколико речи, али од страха замрзла му се реч у грлу. — Хајдемо, рече му Раул, који је сачувао своју присебност. За тим се узеше под руку и Раул одвуче Кламерана као каквог пијаног човека, који се поводи. — О ! рече харлекин на три веома различита начина. О, о! Искрено да кажемо и он се изненадио баш онако исто као и сопственик самокова, па је као скамењен остао на месту. Ову тајанствену претњу изустио је без икакве намере, са свим случајно и једино за то, да не повуче дебљи крај, руковођен оним чудним нагоном полициским, у чему лежи сва моћ његова. , Шта значи то? гунђао је у себи. Што се овај јадник препао! Хајд сада нек ме ко похвали да имам оштро око, и да све предвиђам! Да нема оног мајстора, који нам на сваком кораку указује своју помоћ, да нема случајности, ми би врло често с нашим знањем обрали бостан. Харлекинове мисли одмакоше се на неколико стотина миља од забаве браће Жандидијера. Човек у млетачком огртачу лако га удари по рамену, па га позва са собом. — Јесте ли задовољни, господине Вердиреу? запита га. — И јесам и нисам, господине грофе. Не, за то, што савршено не појимам циљ који сам поставио себи, кад сам вас умолио да ми набавите позивницу за ову забаву; а задовољан сам с тога, што су се ова два ниткова представила и испољила тако отворено, да сад нема више никакве сумње... — Па што се жалите онда! — Не жалим се, господине грофе,