Недеља

Број 17.

Страна 3.

баш на против, благосиљам случај или провиђење, које ми је открило и једну такву тајну, о којој нисам досле ни снивао. Пет шест људи се примакоше грофу и разговор се мораде^ прекинути. Гроф оде, а у поласку срдачно се рукова с харлекином. ХарлекИн сави своје барјаче, па се помеша с гомилом у којој се једва могао кретати. Тражио је Фовеловицу. Банкарова жена уклонила се из галерије и повукла се с Мадленом у велику дворану. Обадве биле су веома узбуђене. — Прекрасно, рече харлекин у себи. Оне јамачно говоре о мало-пређашњим $огађајима. А куда ли су се дели Лагорс и Кламеран? Није прошло много па је и њих спазио. Шетали су се и поздрављали шетаче и с лева и с десна, гштајући сваког за нешто. — Смео бих се опкладити, рече у себи харлекин, да је о мени реч. Ова два честита човека хоће да дознаду ко сам. Изволите само, господо, само распитујте, распитујте... Најпосле и то им се досадило. Били су веома збуњени ге су осећали погребу да буду на само, за то и нису сачекали вечеру но су се с Фовеловима опростили, рекав им да одлазе. Нису слагали. Харлекин је видео кад су ушли у гардеробу и отуд низ степенице на улицу. — За данас свршио сам свој посао, рече харлекин за се, овде немам више никаква посла. И за тим се диже, обуче огроман огртач, да се испод њега потпуно сакрио костим харлекинов. Пред палатом стојало је безброј празних фијакера, али време је било доста поладно па ипак веома лепо а тротоари чисти, па се харлекин решио да иде пешке до куће, јер и онако му је било потребно да удише мало свежег ваздуха и да прикупи своје збркане мисли. Запалив цигару прошао је улицом светога Лазара, на је сврнуо у улицу нотрдам де лоретску и упутио се према Монмартру. Баш кад је стигао на угао Оливијеве

улице јурну неко на њега са заманутом руком. Међу тим наш харлекин умео је да се сачува. Он је видео или боље рећи слутио је да ће га напасти, па је подметнуо ногу и руком сачекао ударац. Тај покрет очевидно спасао му је живот. Ударац, који је био наперен према његовом срцу, само је ранио руку његову. Не толико од бола, колико од љутине узвикнуо је гневно. — Ах! ниткове један! За тим је читав метар скочио у страну и ставио се у положај одбране. Ова смотреност била је сувишна. Нападач видев да је промашио ударац, похитао је улицом Монмартрх Ово је јамачно Лагорс, па по томе неће бити далеко ни Кламеран. Док је обишао око цркве, они су на супротном углу чекали на њега. Рана га је страховито тиштала. Стао је под фењер да је прегледа. Рана до душе није биле опасна, али је била доста дубока. Поцепао је мараму и превио рану вешто као ранар. — Како ми се чини, ушао сам у траг веома озбиљној ствари, кад су се ови угурсузи одважили и на злочинство. Они јамачно не би ризиковали да за мале ствари дођу пред поротни суд. Наш харлекин разуме се да није могао остати на једном месту. Уверио се да крај свега тога, што га рука боле, ипак има довољно снаге, па је за то пошао за својим противником. Ишао је средином улице смотрено, избегавајући сваку сенку. У самој ствари није видео никог, али је био тврдо уверен да га прате. И није се преварио. Кад је стигао на булевар монмартски, прешао је преко пута и тада је спазио две сенке, које су прешле готово у исто време кад и он. — Ово су одважни ниткови, рече у себи, не ће ето ни да се крију. Мора бити да су се већ рапије извежбали у овоме послу. Видим да ћу имати грдне муке да се изгубим испред њихових очију и да заварам траг. Са овим лоповима не би помогла ни она досетка с фијакером, кад је Фанферло насео. Осим тога, овај мој