Недеља

Страна 6.

— Дакле, мислите да је Фовеловида невина. — То не, али у оном смислу како сам у први мах држао да је крива — невина је. Ја сам овако резоновао: „Заљубила се у младог пустолова, дала му је име једног њеног сродника, па га је представила своме мужу као сестрића. Ова об мана измишљена је веома вешто, да би се могло вршити браколомство... Прво му је дала сав новац што је имала, доцније, кад је понестало пара, дала му је свој накит да га заложи, а кад је и тај извор усануо, допустила му је да пружи руку у касу њенога мужа." Тако сам умовао пре. — И то вам је зар објашњено све. — Није и баш за то сам и продужио рад с онолико лакоумности. По првашњем мом методу не бих умео никад објаснити утицај Кламеранов. — Па Кламеран је просто саучесник Лагорсов. — Е баш ту и јесте погрешка. Ја сам дуго време држао да је Раул све, међу тим он у самој ствари није ништа. Јуче, кад се свадише, Кламеран је рекао своме другу: „Немој ни покушавати да ми се противиш, јер ћу те уништити." У томе је сва тајна. Лажни Лагорс није творевина Фовелове жене, већ Кламеранова. После кратког одмора настави: — Па онда моје прве претпоставке не налазе свог оправдања ни у погледу Мадлене. Коме се она покорава? Кламерану а не Лагорсу. Проспер је покушао да пориче. Вердире неприметно слеже раменима. Само једну једину реч ваљало му је изустити па да увери проспера. Ваљало му је само рећи да је чуо од самога Кламерана да узима Мадлену. Био је доста несмотрен што ту реч није изустио. Уверен, да ће брак још за времена осујетити, није хтео о томе своме штићенику казивати ништа, да му не би увећао бриге. — Једино Кламеран држи Фовелову жену у својим рукама, али како и шта му даје толику моћ, то не знам. Поуздано знам, да се он и Фовеловица од ране младости њихове па до пре две године нису никако виђали, а осим тога знам, и то, да је добар глас Фовелови-

Број 17.

чин био вазда ван сваке сумње. Према томе узрок те тајанствене надмоћности Кламеранове и њене потчињености ваља потражити у прошлости. — Ништа нећемо дознати, рече Проспер. — На против дознаћемо све, чим нам буде позната прошлост Кламеранова. Кад сам вечерас изустио име Гастоново, Кламеран је пребледео и повео се готово да падне. Паде ми на ум, да је Гастон умр'о у брзо после посете братовљеве. — Да не мислите да је извршио убиство ? — Могу свашта мислити о људима, који су покушали да ме убију. Сад, драги пријатељу, крађа је тек од споредне важности и кад би ми стало само до ње, ја бих вас могао узети за руку и повести до судије да изиштемо од њега овлашћење. Проспер устаде зажарен у лицу од силног узбуђења, које је овладало њиме, кад је чуо да се може надати. — Ви, дакле, знате... Јелимогућно? — Знам ко је дао паролу и кључ. — Кључ ! дала је, можда, Фовеловица. Али паролу!... — Паролу, кукавни човече, паролу сте ви сами дали. Зар се не сећате? Међу тим ваша се љубазница веома добро сећа тога. Зар се не сећате да сте на два дана пре крађе вечерали с Жипсијевом у друштву с Лагорсом и још двојицом ваших пријатеља. Нина се била веома нерасположила. Почела је да вас прекорева. — Сећам се. —- А зар се не сећате шта сте тада рекли ? — Не сећам се. — Ето видите! јадни човече, рекли сте јој ово: „Грешиш што ме прекореваш да не мислим на те, јер и у овоме тренутку твоје име чува благајницу мога шефа." Проспер се пљесну по челу. — Сећам се и сам тих злокобних речи. Ох! рече тужно, сећам се сада свега! — Онда ћете знати јамачно и све остало. Један од њих двојице отишао је до Фовеловице, па је изнудио да му да кључеве. Нитков је поређао дугмета на име Жипсијеве и брава се отвори. 350.000 динара нестало је. Али знајте насигурно, да је Фовеловица пристала на то тек ус-