Недеља

Број 17.

Страна 7.

лед каквих страховитих претњи. Први дан после крађе била се смртно поболела. Смео бих се опкладити, да вам је она послала оних дванаест хиљада динара. — Али ко је лопов! Да ли Раул, или Кламеран? Чиме је принудио Фовеловицу? Како се могла Мадлена умешати међу ове јаднике ? — На сва та питања још не умем дати одговора, драги Просперу, па баш за то још не можемо ни ићи код судије. Само десет дана тражим. Ако ни после десет дана не откријем ништа, отићи ћу код Патрижана, па ћу му испричати све што знам, а он нека ради после како хоће — Шта, ви ћете да путујете! — После једног часа бићу на путу за Окер. Зар нису и Кламеран и Фовеловица отуд родом? — Јесу. Познајем им родбину. — Тамо ћу да их проучавам. Ни Раул ни Кламераи неће ми умаћи из шака. Ви ћете међу тим, драги Проспере, морати бити веома обазриви. Закуните ми се да ћете за време мог одсуства остати и даље заробљеник. Проспер је драговољно пристао на све. ипак није га смео пустити да оде а да се из ближе не обавести. — Зар ми нећете поверити, господине, ко сте ви и каквој срећи имам да благодарим за вашу наклоност и заштиту? Овај чудни човек само се смешио. — Чекајте, рече Просперу, тек у очи вашег заручења с Мадленом казаћу вам пред Жипсијевом ко сам. Кад је Проспер остао на само, почео је размишљати о своме положају и тек сада је осећао од колике је вредности била по њега заштита Вердиреова. Кад је почео испитивати обим трагања његових, с изненађењем, па готово и с неким је ужасом приметио, да је тај обим веома простран и широк. Колико је откривења учинио за непуну недељу дана и како су она до ситница тачна... Али, истина, он је неколико пута казивао да је ишао погрешним путем... Проспера је задивило како је могао његов заштитник на основу простих закључака и извођења доћи до стварне истине. Па онда, како је вешто од свију тих факата и закључака склапао целу историју, која нам се у толикој мери чини истинита, да немамо

смелости ни покушати, да вероватноћу њену доведемо у сумњу. Проспер је морао признати самом себи, да без икакве полазне тачке не би никад постигао овај ресултат, који је за његев мозак био готово непојмљив. Јер и не гледећи на то, што није имао онако оштар поглед као Вердире, нити онако разложан и логичан ток мишљења па ни онолико личне храбрости као онај, он на првом месту није имао ни појма о оној науци, која се зове покоравати се самом себи, савладати самога себе. За тим није умео наћи људе и агенте, који би упоредо са њим радили на великом делу, нити је имао те умешности, да рад њихов доведе у склад са својим радом. А Вердире знао је и умео све то. Сад, кад његов друг и пријатељ није био до њега, било му је жао. Осећао је да му недостаје нешто: био се већ навикао на онај, час суров час љубазан глас, који га је и храбрио и тешио. С ужасом је констатовао да је осамљен и одвојен од целога света. Стрепио је од своје самоће. Бојао се да буде на само, и да размишља на само. Било му је као детету кад га дојкиња напусти. Но ипак имао је толико одважности, да не прекрши обећање, које је дао своме заштитнику. Закључао се у своју собу код Арханђела, па се ни на прозору није појављивао. У два маха добијао је гласове од Вердиреа. Први пут добио је писмо од њега, у коме му јавља. да се нашао с његовим (Просперовим) оцем, који се пријатељски руковао са њим. Други пут га је Дибоа, собар маркиза Кламерана, походио и донео му глас, да ствар „принципалова" иде врло добро. (Наставиће се).

САМРТНИЦИ — ПОРЕЧАНИН —

На последњем твоме часу молим те да ми не пребацујеш, што нисам уза те. Не проклињи ме, јер закони које је створио ум људски ради опредељења дужности и права мужа и жене раздвајају нас и удаљују ме од тебе Па ипак, и ако нисам у твојој непосредној близини — ни за тренутак не престајем мц-