Недеља

Број 18.

Страна 5

стон се одважио да потражи Валентину у башти. Валентина по готову није се ни изненадила, а још мање се љутила. Права чедност не размеће се дивљом смиреношћу, са којом је наоружана модерна пристојност. Валентини није чак ни то пало на ум, да каже Гастону да оде. Дуго су се шетали под руку по башти. Нису изјавили љубав једно другом; то су знали обоје и без икаквих речи. Сузе, које им заблисташе у очима, казиваху јасно, да без наде љубе. Увиђали су да неће доћи никада онај час, кад би могли победити предрасуду, која раздваја њихове породице; увиђали су да би узалудан био сваки покушај мирења. Заверили су се, да неће заборавити једно на друго и да се неће више никад састајати... Само још једном. На жалост, Валентину морамо извинити потпуно... Она је њежно љубила, али своју љубав није смела исповедити мајци својој, бојала се њене строгости. Између мајке и ћерке није никада било такве сцене, кад би мајка из ћеркиног срца могла читати као из какве отворене књиге. Грофица на својој кћери није опажала никакву промену. Једино што је видела, да је свакога дана све лепша. По неки пут размишљала би овако: — Идуће зиме узећу на зајам новаца, па ћу је одвести у Париз. Мораћу бити веома худе среће ако јој не нађем каквог богатог и заљубљеног просиоца, који ће је за љубав њених лепих очију узети за жену, па ће тако и мене отргнути од овог сеоског живота. И то је она називала љубављу према своме детету! Други састанак њихов није био и последњи. А да знате колике су сметње морали савлађивати. Гастон није хтео да повери своју тајну ни једном скелеџији, који би могао да га превози, већ је чак на пола миље ишао да нађе мост и да пређе на другу обалу. Једном паде му на ум да би најбоље било кад би препливао реку, али како ће, кад је тек осредњи пливач а река је тако брза, да би и најбољи пливач морао сматрати за дрскост да покуша препливати Рону. Али све једно. Он се у потаји вежбао у пливању и једно вече Валентина је с ужасом приметила, да Гастон готово код њених ногу излази из

Снимак г. капетана Боривоја С. Поповића ]4ишава у зимње доба (Мост на уласку у Шврђаву) реке. Морао јој је обећати, да то неће више никад поновити, али одмах сутра дан урадио је као и јуче. Валентина је страховала, да ће га матица речна дограбити и однети са собом. Споразумели су се, да Гастон извесним знаком објави полазак свој. Кад је Гастон полазио, осветлио је обично по један прозор на кламеранском замку и већ после четврт часа лежао је код ногу своје драге. А какве су биле наде Гастонове и Валентинине? На жалост, они се нису ничему надали. Са склопљеним очима, без икаквог