Недеља

Страна 6.

Број 18.

размишљања и без икакве бриге одавали су се твојој љубави и задовољству на овим опасним састанцима. Није их се тицао страховити час јаве, они су уживали само у заносном блаженству сањалиштва... А зар није таква свака права страст? Страст постаје сама од себе и сама собом се одржава, и баш је оне околности р Аспирују, које би ваљало да је стишавају, а то су раздвојеност и препоне. Страст је искључнија а да би се могла препасти околности, она од тренутног уживања не тежи ни за чим више. Валентина и Гастон тврдо су веровали, да нико не зна за тајну њихову. Зар нису били преко сваке мере смотрени? Како су се крили и чували. Веровали су да је њихово притворство и смотреност право ремек дело. Валентина је вазда бирала оне часове, кад је знала да је мајка неће тражити... Гастон и своме млађем брату Лују није саопштио своју тајну. Нису никад на глас изговорили своја имена. Ако је наступила опасност растајали су се одмах, често пута и без опроштаја. Кукавни безазлени љубавници! Као да би се могло што прикрити испред очију светских беспосличара, испред пакосне и заједљиве радозналости, која непрекидно стражари, мотри и лови рђаве гласове и склапа из њих увредљиве причице. Веровали су да су добро прикрили тајну своју, међу тим она је већ одавна служила за градиво најновијој сплетки пакосних језика. По неки пут у вече приметили би какву сенку, која је промакла крај парка на обали. Они би се обично тешили: — То је какав рибар, који је одоцнио. Али варали су се. То су биле радознале уходе, које су радосно хитиле да на стотину разних измишљених појединости раструбе своје стидно шпијунисање. Гастон је тек у почетку новембра дознао за немилу стварност. Пред јесен река је надошла; изгледало је да ће бити поплаве. Разуме се да би било неразумно покушавати да се преплива река у то доба. Гастон Кламеран отишао је чак у Тараскон. да тамо пређе преко реке. Валентина чекала је на њ до седам часова.

Судба је тако хтела, да Гастон, који је обично вечеравао код неког свог сродника, сад је са некаквим својим другом вечерао у гостионици код „Три цара". После вечере није као обично отишао на каву у Симонову кавану, већ у неку малу каваницу на тржишту. Кад је Гастон са својим другом ушао у кавану, затекао је ту велико друштво сеоских младића. Билијар је био слободан и Гастон се са својим другом опкладио за стакло пива, па је отпочео игру. Били су у сред најживље игре, кад су иза својих леђа чули усиљен смех. Од тога тренутка Гастон је пазио више на смеј но на игру. Осећао је да се у томе смеју скрива пакосна намера, па је без икакве воље играо. Толико се био занео у мисли, да га је друг морао запитати : — Шта ти је? Зар ти не пазиш на игру? Пропушташ најсигурније ударце. — Не чини ништа. Игра је трајала од прилике два три минута, кад је Гастон изненадно стао и сав помодрио од гнева. Нагло баци так из руку, па јурну ономе столу. За тим столом крај врућег вина играли су домине њих пет младића. Гастон Кламеран обратио се некоме Жилу Лазету, који је изгледао као најстарији у дружини. То је био младић ватрена погледа, с црним танким брчићима. — Понови, дерао се разјарени Гастон; усуди се поновити оно, што си мало час рекао. — А ко ми може забранити? одговори Лазет мирно. Рекао сам и понављам, да племићске кћери нису много бол>е од јавних женскиња. — Ти си поменуо и име. Лазет уста, као да је слутио да ће његов одговор довести у безграничну јарост младога Кламерана. — Поменуо сам име мале и дивне ла вербериске виле, одговори Лазет с изазивањем и пакосним смешењем. Сви су гости поустајали и начетили се око ове двојице. И по граји и по изазивачком држању многих у друштву, Гастон је видео да је окружен све самим непријатељима. Подсмевке и заједљиви говори старога